„Trenirala sam tri puta nedeljno po sat vremena na malom terenu, bez dubl polja, više rekreativno, čisto nečim da se bavim. Prvi turnir sam odigrala 2005, sa 12 godina, devojke čak i mlađe od mene su već neko vreme bile na turnirima. Ja sam te 2005. odigrala 25 turnira i 30 mečeva, pa vi računajte koliko sam bila uspešna.
Ali na jednom od tih poraza odlučila sam da ću početi ozbiljno da se bavim tenisom. Bio je turnir do 14 godina na 'Partizanu', igrala sam protiv devojke koja je bila prva u državi, kao danas se sećam, nije bilo šanse da je pobedim. Na 6:1, 4:0 njen servis završio je u autu 5-10cm, ja sam zaokružila trag, ali njen trener je bio sudija
i presudio je njoj u korist.
Izgubila sam 6:0 do kraja, a na izlasku sa terena nisam mogla da prestanem da plačem. Došla sam do trenera i roditelja, koji su mi rekli: 'Pa što plačeš, biće prilika ponovo sledeće nedelje?'. 'Mama, tata, hoćete li da mi platite da treniram svaki dan, za godinu dana ovde će me svi zapamtiti?“, u dahu priča Jovana, a onda se i našalila:
„Kao klinka sam bila okrugla, buca, bilo me lakše preskočiti nego zaobići, ali dobro...
Nije trebalo da kupite ova 'medena srca', hahaha. I eto, iz inata sam počela ozbiljno da treniram, tako je sve počelo, i bilo je kako sam rekla, posle godinu i po dana sam osvojila državno prvenstvo. Bila sam prva u Beogradu do 16 godina, zatim i prva u državi do 16 godina, a sa 13 i po godina osvojila sam prvu kategoriju do 16 i do 18 godina. Sve zbog pogrešne odluke, ali možda bi me nešto drugo iznerviralo, ko zna... Osvojila sam evropski Masters, bila sam 13. juniorka na listi ITF, sada sam 251. na WTA listi“.
