Dugo je sportska javnost gledala Bojanu Jovanovski (20) samo kroz šture brojke između 50. i 100. mesta na VTA listi, kao još nedokazanu naslednicu Ane Ivanović i Jelene Janković. Sve do istorijskih uspeha ženske reprezentacije Srbije u Fed kupu: prvog polufinala i predstojećeg velikog finala sa Češkom, u Pragu, 3. i 4. novembra. Navijači su itekako znali da cene ono što je Bojana učinila kada nije bilo ni Ane ni Jelene. Znala je to da ceni i Međunarodna teniska organizacija (ITF), dodeljujući joj nagradu „Srce” za podvige u Fed kupu.
Rođena je u Beogradu, 31. decembra 1991. Tenis igra od sedme godine, a prvi i poslednji trener joj je otac Zoran, bivši fudbaler. Završila je srednju turističku školu, ostala vezana za Beograd i na kraju 2010. bila najmlađa u prvih sto na svetu. Maja prošle godine došla je do 50. mesta, a onda je usledila serija od sedam uzatopnih poraza u prvim kolima i tek je sada nadomak plasmana iz prošlog maja, na 57. mestu. U Azerbejdžanu je nedavno osvojila svoj prvi turnir, Kup Bakua, a do Vimbldona brani veoma mali broj poena, te joj je otvoren put za novi prodor.
Ostavlja utisak skromne devojke, koju uspesi nisu promenili. Na sva pitanja, pa i lična, odgovara rado i sa puno žara.
Najpre, čestitamo na pobedi u Azerbejdžanu! Kakav je osećaj kada se osvaja prva titula?
Mnogo mi je značila posle serije velikih poraza. Međutim, mogu više od toga. Nisam dobila ni jednu veliku igračicu, a na primer, polufinale u Sidneju pre godinu i po, smatram većim uspehom.
A, šta ste osećali posle meča sa Kanadom u Novom Sadu, kada ste gotovo sami spasli mesto Srbije u Svetskoj grupi?
To me je podiglo posle loše godine. Sav pritisak bio je na meni, jer je Jelena bila povređena. Igra u dublu bila mi je posebno teška, jer je ne volim, a trudila sam se i da bodrim Aleksandru Krunić.
Šta je bio razlog padu forme i promeni stila?
Mnogo ljudi se mešalo sugestijama šta treba da menjam. Mislim da sam se i sama izgubila u tome. Promenila sam servis, način kretanja i gotovo celu tehniku igre, a to mi još uvek nije leglo. Tek kada sam se vratila starom načinu, rezultati su počeli da se popravljaju. Posle finala Fed kupa promenićemo pripreme, sa glavnim akcentom na promenu servisa, makar žrtvovali naredne turnire.Teniseri stalno putuju. U kojoj zemlji najradije igrate?
Njujork obožavam, zatim Madrid, Rim i celu evropsku turneju gde turniri imaju dušu i dosta gledalaca, nasuprot Aziji.
Šta je sve trebalo žrtvovati u da bi se stiglo do ovde?
Od malena je moja porodica skoro sve ulagala u mene, tata pare i trud na treninzima, a mama to što nikada nije sa mnom. Dođe na turnir, ali to nije njen život. Moja najveća žrtva je što nikada nisam sa porodicom, posebno sa mamom i sestrom.
Da li je sestra ljubomorna?
Nimalo! Zna da uživa, ima više slobode od mene. Iako je tri godine mlađa već je položila vožnju, a ja to ne uspevam. Želela sam da upišem kurs šminkanja
, ali ni to ne stižem.
Kako je biti novogodišnje dete i slaviti rođendan 31. decembra?
Meni je to lepo, mada nikada nisam mogla da napravim žurku, jer svi negde idu tog dana, pa sam slavila nedelju ranije. Sada se i to promenilo, jer Novu godinu dočekujem u Australiji, gde počinje sezona.
Kada ste bili sigurni da se trud isplatio i da ste sebi obezbedili profesiju?
Više puta sam se uverila u to, a posebno posle pobede protiv Kanade u Novom Sadu, kada sam osetila da mogu bar jednim delićem da doprinesem svojoj državi. Novac me ne zanima, zbog njega ne bih podnosila sve žrtve, ali mi je stalo da budem u vrhu.
Šta su aduti našeg tima u Pragu?
Pre svega, borbenost. Daćemo sve od sebe. Dobro se slažemo i imamo dobar tim oko sebe, koji stvara pozitivnu atmosferu. Imamo Anu i Jelenu koje mogu da pobede svakog.
Koliko će značiti podrška naših navijača među više od 10.000 Čeha?
Tri puta smo igrale u gostima i dobijale najjače timove. Naša klupa je uvek glasna, a najvažnija je veza s klupom. Ni njima neće biti lako pred sopstvenom publikom, pogotovo što brane titulu. Naša motivacija je veća, jer je prvi put osvajamo.
Često ističete podršku Jelene Janković i Ane Ivanović. U čemu se ona sastoji?
U reprezentaciji sam od 17. godine i mnogo mi je značio način na koji su me njih dve prihvatile. Davale su mi savete, uvek bile uz mene, a sa Jelenom sam često igrala i dubl.
Zašto retko igrate u paru, iako ste u reprezentaciji pokazali i te kvalitete, posebno protiv Belgije?
Ne volim dubl, nisam za timsku igru, volim da zavisim od sebe. Za dobru igru u dublu važno je da se slažeš sa saigračem kao osobom, inače lako dolazi do konflikata.
Kakav je osećaj imati oca za trenera?
Tata je uvek iskren prema meni. I kada je strog, govori mi ono što je bitno. Navikla sam na tu vrstu energije, koju ne mogu da dobijem od drugih.
Koji su najteži trenuci u tenisu i čega se plašite?
Najteža mi je bila dilema da li vredi to što radim, a najviše me plaši – povreda. Na sreću, nisam imala ozbiljnijih.
Kako zaboravljate poraze?
Treba da prođe barem jedan dan. Nekada odmah odem u teretanu da trčim, nekad pođem u kupovinu, važno mi je da ne budem sama.
Koliko je izražena sujeta među teniserkama, a koliko ima iskrenog druženja?
Ima i jednog i drugog. Ja imam dosta drugarica. Ako se ne družim sa drugima za vreme napornih turnira –meni je loše.
Šta želite da dostignete kao konačni cilj, u tenisu i u životu?
U tenisu želim da budem u najboljih deset, a u životu da napredujem, da ostanem normalna, da budem dobra kao što sam sada. Kad završim karijeru želela bih da studiram psihologiju ili jezike.Za kraj – kako ćete proslaviti pobedu u Pragu? Naši teniseri su se ošišali posle pobede u Dejvis kupu, da li ste i vi nešto planirale?
O tome još nisam razmišljala. Ja se neću šišati, jer već dugo puštam kosu, ali ako pobedimo biće to ludo slavlje i trajaće dva-tri dana!
Marjan Kovačević
objavljeno: 27.10.2012.
