by За оне, ако их има, који нису прочитали Владушићеву "Кошарка, то је Партизан", издвојићу само један детаљ о којем би сви они којима је црно бијела боја на срцу, а Партизану у души, морали размислити... Мисао Стефана Стурара, са почетка предговора књиге...
Пси славе над лешевима лавова, мислећи да су победили, али лавови остају лавови,а пси остају пси.
Гробарско срце не треба заборавити ни умањити значај једног Шапера, Стојићевића, Мунћана, Лоција, Миладиновића, али ни Мехмедбеговића, Радовића, Бојовића, Јелића , због тога што Партизану нису донијели ниједан трофеј... Они су историја. Почетак и понос. Свака кап њиховог зноја била је дашак истинског напора да се постави темељ, да се обезбиједи егзистенција, да се заштити име и не укаља образ. Свако подерано кољено жртва на путу ка успјеху. Претеча и увод. Величина која је донијела код. Прошлост која је утицала на будућност.Једнако као и генерација 1975/1976, када смо освојили први трофеј у нашој историји. Због наведенога, вјера у кошаркашки клуб живи и живјеће. Упркос поразима. Понижењима и системском рушењу. Не смијемо заборавити. Из обзира према ономе ко се ово усуди читати, ту бих и стао.
78-ту и годину послије морамо чувати у витринама, о 89-ој и тријумфу над Кантуом све је речено. И написано је доста тога. Важно је да се не заборави. 92-гу је немогуће заборавити. Многи од нас тада су били у пеленама. Неки још ни у плану. То је година и датум гробарске славе. Славимо Божић, Васкрс, неко Бајрам, неко и Нову годину, крсну славу православци. Невезано којем националном или вјерском увјерењу припадамо, тријумф над Хувентудом је гробарска крсна слава, саставни дио биографије, најљепши облик усхићења, неизоставан сегмент бића и круцијалан доказ историјске величине на коју, упркос тешкоћама, поразима, сушама, никада, али никада не смијемо заборавити. Једнако као што не би смјели заборавити причати унуцима о двадесетим годинама двадесет првог вијека. Причати и о тој 2014-ој.
- почео је грађански рат у Сирији.
- одржана је Зимска олимпијада у Сочију.
- почели сукоби у Украјини.
- одржани су ванредни избори у Србији на којима је коалиција око СНС-а освојила 44 одсто гласова.
- проглашена је Доњецка Народна Република.
- велике поплаве у Србији и региону.
- одржано је Свјетско првенство у фудбалу у Бразилу, на којем Србија није наступила.
- Ђоковић је освојио Вимблдон.
- Предсједник Српске радикалне странке Војислав Шешељ се вратио у Србију.
- Кошаркаши Србије освојили су сребро на Свјетском првенству.
- Београдски адвокати ступили су у штрајк, пар дана касније придружиле им се колеге из цијеле земље.
- Предсједник Руске Федерације Владимир Путин присуствовао је војној паради у Београду.
Сви наведени догађаји само су дио свјетске и српске биографије. Један, у срцу сваког навијача Партизана заузима посебно мјесто. Те 2014. године кошаркаши Партизана освојили су своју 21. титулу првака државе. Тринаесту узастопну. Сујевјерни би рекли, само да је проћи тај број. То је посљедња освојена титулу најбољег у држави. Четири године су прошле.
Тај моменат по свој прилици вјечно ће остати у сјећању, подсјетити на ону крилатицу "Кошарка, то је Партизан". Све оно што му је претходило и све оно што је услиједило, дјеловаће као својеврсна тежња да се кошарка подигне на један виши ниво, у којем ће, самопрозвани спасиоци српске кошарке и креатори комбинација утицати на исход. Истина, уз помоћ оних којима величина Партизана уствари никада и није била на првом мјесту...или барем у датом тренутку.
Како су исписане хиљаде страница, да не бих давио...
Одужио се пост. Чак и за оне попут мене, који иако су вјерници не придржавају га се у оној мјери у којој би требало. Три године без трофеја. Последњи пут је дуже трајао само од '81-'86 . Ако не рачунамо зачетке стварања величине, љубави и славе. Три године без темеља. Три године без адекватног одговора. Три године без система. И једнако толико бактерије у гробарском стомаку зване "немоћ".
Долазили су и пролазили појединци, групе... Пролазили су и дани, мјесеци, године. Порази и побједе. Флоскуле су биле честе. Обећања ријетка, а апарат, из ранијег, креатор нових величина, својом демагогијом учинио је да се изгуби на шарму, елеганцији, духу највећег дијела оних који су покушавали дати одговор.
Лагани кораци, благи осмјех и притисак на бедрима који поставља питање " је ли вријеме за прекид поста?" ...
Колико су спринтеви тешки након дана одмора, још тежи је био одговор свих оних који су обукли дрес величине која је на моменат застала, прецизније, која је заустављена, на почетку сезоне 2017/2018. Осим што су донијеле пост, претходне године су донијеле и подјеле. Донијеле су нажалост и немаштину. Ставимо је у други план. Изгубило се самопоуздање и још важније - дисциплина.
У тренуцима када је свака добронамјерна ријеч добродошла и представља, ако ништа друго, онда барем мотив више, упирати прстом у било кога, стављајући му око врата ланац и катанац, било би све осим часности коју је за собом партизанштина деценијама носила. Није то заслужио ни Мута Николић. Знамо за резултат, позицију на табели, знамо и за тактичку акробатику. Незадовољство. Плату. Нису то заслужили ни неки други. Без обзира на учинак који су имали. Грешке које су правили. Мане које су имали. Бреме које нису успјели поднијети. Жељу коју нису преточили у добит.
Малишани су уживали дружећи се са истинским величинама ККП-а. Миленком и Жоом.
Нажалост није и кошаркашка публика у Пиониру. Није то себи клуб који је доведен на ивицу амбиса, на мјесечне блокаде, на питање опстанка, на никад ниже гране, могао ни дозволити. Ништа више осим да неки будући Новица, Миленко, Урош, Харис добију фотографију за успомену. Успомену на два човјека. Двије величине које су били чланови величине ККП-а.
При томе да се подсјете на писмо јединог странца капитена или барем његов дјелић... Да не забораве. Да вјерују и да не одустају.
"Партизане мој - остани ми велики и силан и никада не престани да сањаш! Дани славе ће се наставити и на овом и на европском нивоу....ти си моја љубав права,моја крв, моја кућа и породица.. "
Kреатори српске кошаркашке будућности, "спасиоци" система и љубитељи једнодимензионалних приступа кројачког заната такмичења, система и правила, дозволили су да клуб доведе оне који нису навикли на боље од парадајз салате, јогурта уз бурек за доручак и ужине у виду кремпите.
Само ријетки од њих, знали су шта значе скупе патике. Још ријеђи, каква таква зарада.
Један, један је знао да новац није најбитнија ствар у животу професионалног спортисте. Да то није ни срећа. Да је то пуно више. Јер за њега, Партизан није само клуб, само посао, само егзистенција, само тренутак, само црно и бијело, само побједа и пораз. Већ је пуно више. Враћамо се на причу о гробарској крсној слави. За њега је икона грб. Сваки секунд прилика да се за њега да и последњи атом снаге.
Само један мали дјелић који говори о посту, неких других спортских величина...
28 година Фудбалски клуб Ливерпул чека на титулу првака државе.
20 година навијачи Чикаго Булса чекају на НБА прстен.
27 година рукометаши њемачког Гумерсбаха чекају на титулу у њемачком првенству.
Прије 27 година најуспјешнија европска одбојашка екипа свих времена, ЦСКА из Москве освојила је свој посљедњи трофеј, прије 9 година је угашена.
Кажу људи слика говори више од 1000 ријечи... Слажем се. Фотографије свједоче о свим искушењима које су поставили креатори једнодимензионалног поимања кошаркашке игре и спортског надметања.
Знамо сви колико смо усјешни били у Еврокупу. Број побједа био је знатно већи у АБА лиги. Иако помало нефер звучи, каква ће регионална сезона бити дало се наслутити још на Суперкупу у Бару. Jeданаест побједа и исто толико пораза нису били довољни да се уђе у Ф4. Јесу за пето мјесто. По приказаном, више екипа није ни заслужила. Прецизније, најпријатније изненађење такмичења, барски Морнар је био бољи и заслужио да игра први Ф4. Резултатски, поновљена је "успјех" из сезоне 2015/2016. Без обзира на услове, креаторе и судбину, није остварено оно што су навијачи прижељкивали.
Што се домаћег такмичења тиче, све је отприлике речено и написано. Полуфинале је био крајњи домет. Пораз у Железнику доказ да је пост учинио своје. Прије свега у области дисциплине и самопоуздања. Сегмената који се годинама граде, а чија је суштинска подлога резултат.
Ипак, поткрала се једна грешка у претходном пасусу, а нека асоцијација буде пјесма великог партизановца, покојног Владимира Савчића Чобија.
Угледали су кошаркаши Партизана и свјетло и траг и Жућкову љевицу. Прекинули пост. Показали како се устаје. Доказали да могу. Вратили бар на моменат вјеру да могу, да је дошао крај патњи, тренутном искушењу, да је дошло прољеће и да лавови још ваздуха имају.
Освојени национални куп је повратак, колико год то била флоскула. Нада. Показатељ и примјер. Трофеј. Не правило и поклон. Не смије се омаловажити. Нити заборавити.
Најгоре би било омаловажити. Једнако штетно би било трофејом правдати неке друге мане и мањкавости, којих је било. Превасходно то је успјех момака који су истрчали на паркет нишког Чаира и Ненада Чанка... па тек потом оних који су вјеровали... Опомена онима који нису.
Оматорио јесам, али нисам толико да бих заборавио да је куп игран прије КЛС-а... Али освајање трофеја, заслужује да буде шлаг на торти, водиља ка звијездама које нису угашене, али су привремено осакаћене да сијају пуним сјајем.
Сам себи нисам успио одговорити на питања?
Да ли је Партизан напредовао?
Да ли су постављени темељи?
Да ли га воде људи који му желе добро?
Јесмо ли сви ми заједно у протеклој сезони показали довољан ниво поштовања према ономе што представља кошаркашки клуб?
Да ли смо у стању у сезони 2018/2019 учинити корак више? Доћи до титуле државног првака?
Да ли ћемо играти Еврокуп, Фиба Лигу шампиона или куп регије Западне Србије?
Да ли ћемо коначно моћи одрадити прелазни рок на вријеме?
Да ли ће нас заобићи БАТ и слично?
Да ли ћемо бити онај велики Партизан?
Да ли ћемо имати квалитетнију екипу, дисциплиноване борце?
Пуно је питања, брзо ће проћи и пауза. До почетка сезоне 2018/2019 остало је довољно времена да они који воде Партизан покушају дати одговоре... Да ли ће? Судићемо на крају исте или можда већ на старту... Судиће неки други на некон наредном уводу у нову сезону на Авангарди...
Не замјерите што о личним очекивањима од предстојеће сезоне нисам писао... било би то у овом моменту чисто "пресеравање или нагађање"... Оно што знам, пут повратка је дуг и тежак. На том путу биће ексера, трња и гушења... Важно је дићи главу... не дозволити понижавање.... вољети Партизан и уживати у стиховима Добрице Ерића...
PARTIZAN je krilatica
Pesma koja leti s nama
Zlatni venac od latica
što cvetaju na usnama
Kakva li je ono sila
Kroz Beli grad navojštila
To dolaze sa svih strana
Navijači Partizana
Kakva se to buka čuje
Jača od bure i oluje
Od tajfuna od orkana
- navijači Partizana!
Kakva je to grmljavina
I zemljotres i lavina
Što ljuljaju sive zgrade
Oko Auto-komande?
To Partizan gol postiže
I na noge sad podiže
Sto hiljada navijača
Srećnih partizanovaca!
Svi su verni svome dresu
Svom zanosu i mladosti
I kadri su da ponesu
Taj stadion, pun radosti.
Da ga nose celog dana
Na rukama, na usnama
I spuste na Kalemegdan
Gde Pobednik deli megdan.
S vetrovima, s orlovima
S munjama i gromovima
S mesečinom, sunčanicom
S plavom rekom i ravnicom.
A, Pobednik priča ptici
Zaljubljenoj u vidike
Da svi pravi Pobednici
Vole samo Pobednike.
I Pobednik pritom želi
Da obuče dres cmo-beli
I da celom svetu prizna
Da navija za Partizan!
Браћо Гробари не замјерите на дужини, могућим "различитим" ставовима и личној перцепцији... Ја ћу вам пожељети да наредна сезона буде тај корак напријед, етапа коју моремо прећи до повратка на стазе када ће Партизан оправдати Владушићеву "Кошарка, то је Партизан".
У то име, здравица великог партизановца...
