by 
Након прекида претпрошле сезоне због ковид пандемије, сви смо осетили горчину јер је наш тим који је, до тог тренутка, маестрално водио Андреа Тринкијери, био ускраћен за борбу за трофеје у АБА лиги, Еврокупу и Кошаркашкој лиги Србије за које је заузео "пол позицију", то јест, обезбедио домаћи терен пред најважније утакмице у сезони. То је оно што боли већину навијача Партизана, не што смо остали без трофеја, већ јер смо остали без прилике да се за њих боримо.
Многима је после полуфиналне утакмице фудбалског Купа Србије против вечитог ривала на нашем ЈНА, изгледало да је све спремно за нови покушај у сезони 2020/21, Андреа и играчи су дошли да подрже колеге из фудбалског клуба, међутим, то је вероватно последњи моменат када смо са неком амбицијом могли да гледамо на, у том тренутку, наредну сезону.
Убрзо крећу турбуленције у и око клуба, једног од најбољих играча у незавршеној сезони нам узима градски ривал, а убрзо након тога крећу и приче око позиције тренера. Управа није урадила свој домаћи задатак, већ су, по свему судећи, тражили од тренера да понови све, само са мање средстава, односно са слабијим играчким кадром.
Убрзо након тога одлази и Тринкијери у Бајерн Минхен, а нас преузима његов дотадашњи помоћник и тренер без много искуства, Владо Шћепановић. Као играч био је много важан за успостављање наше доминације на почетку XXI века.
Да наша управа не зна шта ради, по хиљадити пут је показала у периоду док је клупа била упражњена, довођењем Кодија Милера Мекинтајера, ништа против играча, али тако не послују озбиљни клубови. А такође се испоставило и да, гле чуда, Стефан Јанковић има и даље уговор са Партизаном (тај реп се изгледа вуче и у ову, нову сезону).
Сезону смо започели у следећем саставу: Милер Мекинтајер, Гордић, Пејџ, Јарамаз, Ангола, Тарлаћ, Дангубић, Загорац, Трифуновић, Стефан Јанковић, Никола Јанковић, Величковић, Томас, Мозли, Мика, као што већ рекох, предвођени Шћепановићем (на кратко), а потом и Филиповским (мало дуже) који није успео да "извади кестење из ватре".
Док су сезону завршили што због одлазака, што због повреда и из осталих разлога: Перкинс, Јарамаз, Пејџ, Дангубић, Загорац, Трифуновић, Никола Јанковић, Величковић, Степановић, Милетић и Мика, предвођени дугогодишњим асистеном Матовићем.
Било је ту и неких козметичких промена у менаџменту, напустио нас је, а потом и тужио Милан Мачван, који је био на некој имагинарној функцији саветника председника ако се не варам. Такође, промена је направљена и на позицији спортског директора, Николу Лончара је заменио прослављени репрезентативац СФР/СР Југославије, Зоран Савић, човек који је већ имао сличних искустава у Фортитуду и Барселони.
Све у свему, много мешетарења пре и у току саме сезоне су довели до тога да ми више личимо на неки путујући циркус, него на озбиљан кошаркашки клуб, какав смо некада били.
Председник клуба Остоја Мијаиловић, код навијача од "милоште" назван Остојић, нам је обећао да ће нас довести тамо где никада пре нисмо били, и могу вам рећи, обећано је испуњено.
Претходна сезона се играла без присуства публике, свакако један од најпогођенијих клубова у таквом развоју ситуације јесте био Партизан, коме су навијачи увек давали додатни ветар у леђа, и били му шести играч, међутим, како је било нама тако је било и свима осталима.
Да ли би нам резултати били мало бољи да смо имали навијаче? Сигурно је да би били.
Да ли би то променило нешто значајно? Вероватно не би, само би месец или два дуже играли такмичарску кошарку у најбољем случају.
Међутим, утакмице без домаћих навијача, свакако нису оправдање за оно што смо ми показивали на терену:
АБА лига : Скор 13:13 и седма позиција на табели, док је екипа практично испала из трке за плејоф током новембра месеца. Од тога су две победе биле службене, па би можда требало рећи да је скор био 11:13, заправо негативан. Доживели смо то да нас два пута рутинира Борац Чачак, Крка одвали 20 разлике и да изгубимо од Цибоне у Београду први пут у ко зна колико година. Међутим, мора се признати, екипа није имала среће, а искрено речено ни карактера, јер смо пет утакмица изгубили на продужетке, а и први градски дерби је завршен на једну лопту.
Еврокуп : Групну фазу смо завршили са скором 6:4, последњу утакмицу у Француској смо изгубили у једном класичном Раде Загорац моменту и тиме испустили боље место и лакше ривале у наредоној фази такмичења, па смо са четвртог места се пласирали у топ16 фазу.
Ту смо након 4 кола имали 2:2 и практично две "меч лопте" за пласман у четвртфинале, наравно, оба пута смо, у складу са карактером екипе, испалили ћорак.
Куп Радивоја Кораћа : Елиминисан је Борац Чачак у четцртфиналу, а потом је тесно изгубљено полуфинале од градског ривала и овде смо опет покрадени у дуелу са њима, опет је било материјалних повреда кошаркашких правила, као на пример кош после истека времена за напад. Међутим, "Дробњак је дао тројку из аута" пре неких 15 година, тако да још увек нису наплатили своје дугове, полако, биће још.
Кошаркашка Лига Србије : Након елиминације Младости из Земуна у четвртфиналу, уследило је рутинско испадање од Меге у полуфиналу, руку на срце играли смо без два најбоља висока играча, Томаса и Мозлија, али то није оправдање за клуб Партзановог имена и реномеа.
Сума сумарум, ово је први пут у овом миленијуму, као и први пут од сезоне 1997/98 да Партизан није одиграо финалну утакмицу у једној сезони, мада те, сада већ давне 1998 године, смо играли Фајнл Фор Евролиге што је био огроман и неочекиван успех, тако да браво Остоја, обећање је испуњено.
Морам да направим малу дигресију, ако "спортска правда" није погледала Партизан, свакако је Андреа Тринкијери имао сезону каријере у свом новом клубу, где је заједно са нашим бившим играчем и капитеном Владимиром Лучићем одвео Бајерн до четвртфинала Евролиге, првог за све поменуте. Доказ да ако неко вредно ради да ће бити награђен за то, а да када се неко понаша као људи у нашем Партизану... па видимо сви шта се дешава.
Некако сам мишљења да је он ту своју сезону каријере требао да има у Партизану и да је то требала да буде сезона 2019/20, али игром судбине смо и ми и он били ускраћени за тако нешто.
Доста сам, можда и превише, писао о ономе што је било, сада долазимо до онога о чему ова тема треба да буде, а то је сезона 2021/22. О ономе што нас чека нећу много да дужим, када "погледам у будућност" ухвати ме нека језа и страх, није проблем што клуб није на врху, проблем је свако одсусто визије и идеје челних људи, да ли они то намерно раде, или случајно јер су крајње неспособни за свој посао је вечито питање, а постоје добри аргументи за оба тумачења.
За ову сезону су само две ствари сигурне:
- управа је зацементирана на својим позицијама;
- тренутно немамо тренера.
Сви знамо како се управе спортских клубова бирају у данашњој Србији и да су нам шансе да променимо ову тренутну предвођену Остојом Мијаиловићем, мизерне, да не кажем никакве, сви знамо како је дошао/постављен, и како ће отићи/бити склоњен.
Од челника се врти иста мантра, напад на ЕЛ и трофеје у домаћим и регионалним такмичењима. Видимо колико су до сада били успешни у томе, немам разлог да сумњам да ће прекидати континуитет свога рада.
Под уговорима за ову сезону су: Вил Мозли, Рашон Томас, Треј Дрексел, Маркус Пејџ, Немања Дангубић, Раде Загорац и Урош Трифуновић, уз јуниоре Николу Радовановића, Ђорђија Јовановића и Михаила Петровића.
Док се име Стефана Јанковића по неким местима провлачи као да је и даље везан уговорном обавезом за Партизан, или боље рећи да је Партизан везан за њега, што је још један доказ неозбиљности клуба.
Такође, за КЛС поред раније поменутог Треја Дрексела су придодати Алекса Степановић и Душан Милетић, око чијег статуса у клубу нисам упознат, домаћи млади играчи који могу бити занимљива решења у ротацији.
Уговори су истекли Ерику Мику (има 1+1), Џошу Перкинсу, Николи Јанковићу и Новици Величковићу који је најавио и крај каријере. Оно што је најбитније, најбољем играчу, Огњену Јарамазу, је истекао уговор и велика је вероватноћа да га нећемо гледати у Партизану и ове сезоне.
Међутим, ко ће од ових под уговором заиста и остати у клубу, а код од слободних отићи, време ће показати, ми можемо само да сачекамо, гледамо и нервирамо се. А некако знам које име фигурира као сигурно за сезону 2021/22, али га нећу поново написати да не избаксузирам нешто.
Тренерско место је упражњено пуно имена се помиње као потенцијално решење, домаћих као и страних, од оних нереалних до оних реалних.
Стидљиво се у етру врти име човека који је Партизан учинио бесмртним кошаркашким клубом на Европском континенту, да ли ће сан за навијаче Партизана постати јава?
Нажалост, о једном другом тренеру који је много (највише) дао Партизану смемо само да маштамо.
Тај потез ће умногоме показати какве су амбиције клуба као и да ли их уопште има, јер смо видели на примеру Тринкијерија да добром тренеру не треба много.
Да ли ћемо за разлику од Владимира и Естрагона из чувеног Бекетовог дела, ми дочекати нашег Годоа ове сезоне, или ћемо и даље само "млатити празну сламу" на овој теми као и на много претходних, па и за то, морамо да сачекамо мало...
НАПРЕД ПАРТИЗАН!!!
