by mastro mostro » 09 Jun 2012, 12:24 
FK Partizan je ponovo osvojio titulu šampiona Srbije, svoju petu u nizu, čime je popravio sopstveni rekord srpskog fudbala i time naneo novu frustraciju i očajanje ostatku domaće lige predvođenu sestrinskim klubovima istih klupskih boja, koja nam istini za volju, sem povremenih pretećih laveža iz masnih pečenjara i kičerajskih ofisa, već pola decenije ni ne predstavljaju ozbiljnu konkurenciju.
Činjenica da je trijumfom dominacija produžena i da je pehar smešten u sve prenatrpaniju trofejnu vitrinu je jedino što je u ovom trenutku nesumnjivo i oko čega nema spora ni dileme... sve drugo što se dešava u i oko kluba podložno je skepsi i predmet je nesloge i sporenja među Partizanovcima, i to u skoro svim aspektima sagledavanja trenutne situacije.
Partizan je kritično podeljen, raspolućen, ojađen, raskolima oslabljen... među Grobarima postoje sve veća razmimoilaženja i razlike u gledištima koje prete da postanu nepomirljive: - nekada čuvena po jedinstvu, Južna tribina je u ozbiljnom sukobu koji preti da eskalira i gde su u borbi za pozicije ulozi čak i životi mladića koji se svrstavaju u dva navijačka fronta; - u upravi su sudarile razne struje i interesne grupe, političke partije sa svojim nezasitim nesitima od lidera i njihovim podguznim mušicama; - tu su uvek i kojekakavi tajkuni, sumnjive parajlijske njuške, mali i veliki karijeristi i apartčici telećih glavudža koji decenijama parazitiraju po preduzećima u kojima može da se drpa i štrpa; - a posebno odvratna grupa su beskrupulozni, alavi i oholi menadžeri koji u opisu svog posla, pokvareno i ucenjivački, preko grbače kluba, a na uštrb rezultata, štetu igrača i zgražavanje navijača vode svoje privatne ratove za prevlast nad igračkim kadrom i uticaj u vođenju politike kluba; - i čak je na tradicionalno uzdržanim i konzervativno orijentisanim tribinama za sedenje (pa čak i forumima poput ovog) sve vidljiviji razdor po pitanju ko je, za šta i koliko kriv.
Previše je pitanja, nedomica i spornih tema, mnogo je različitih gledišta, suprostavljenih stavova, povređenih sujeta, isključivosti... a pravih odgovora nema, i čini mi se da pravo stanje ne bi umeli da objasne (a plašim se ni pojme) ni direktni akteri i najupućenije glave u klubu.
- Da li je predsednik FKP-a obični dervetanski taksistički mufljuz koji je u tranziciji uzleteo visoko ili ga je onako elokventnog, prepoštenog i prepametnog pokvarila banda beskičmenih šićara koja se zapatila u klubu kao korov koji preti da na duže vreme zatre plodonosno tle koje je tek počelo da cveta a trebalo bi i da rađa?
- Da li ZEKSTRA makar u svom nazivu (ako ne u osnivačkom kapitalu) krije u stvari Zeku?
- Da li je Đavo sa tompusom taj koji ruši Partizan, da li ima taj kapacitet ili se u telu razjarenog Bika, čije se svemoći svi plaše, krije nebitni dedica povređenog ega?
- Da li je trener sa početka sezone koji je nedvosmisleno prikazao odlučnost, hrabrost i marljivost tek puki karijerista iz “Bata Đorine kujine“ ili pak odani oficir kluba koji je svojom neskrivenom ambicijom uz koju je rasla, za trenera veoma bitna i preko potrebna harizma, zasmetao trustu rukovodećih klupskih mozgova jer je jasno pokazao da želi napredak, kako u svojoj karijeri tako i same ekipe a posledično i kluba?
- Da li je Krstajić obični milokitićevski tip veselog gastosa koji je prerano iz kopački zaseo u direktorsku fotelju misleći da je ovo Nemačka, gde je najvažniji arbajt, i da ovde postoje neka pravila i norme, i da li je on naivko imao uopšte viziju i plan etapne reorganizacije ekipe sa akcentom na uvođenje mladih lavova iz Zemunela ili mu je jedini cilj bio da „uništi klub i „ozbiljne“ ljude koji ga vode“?
- Da li je Adi Nađ veći Grobar ili muškarac, ili je običan pajac čiju ljubav prema Partizanu i ljudsku prostodušnost manipulatorski ološ zloupotrebljava u svoje jeftine lične potrebe poturajući ga da umesto njih izigrava klupskog PR-a i dežurnu budalu?
- Da li nam je bila potrebna prolećna Grant parada koja je rezultirala našim, susedski velikodušnim, davanjem veštačkog disanja polumrtvoj starici sa druge strane brda u trenucima kada joj je trebalo, u grobarskom maniru, zabiti poslednji ekser u sanduk?
- Da li treba menjati rukovodeći kadar kluba ili se i dalje uljuljkivati i uživljavati u ulogu patetičnih podanika svite ljudskih i funkcionerkih mediokriteta, koja je fudbalski i menadžerski potpuno nenormalna, nepismena i kontraproduktivna po rezultate ekipe i budućnost kluba?
- Da li je normalno da nam ove spodobe od ljudi sačinjavaju klupsko rukovodstvo i donose važne odluke i da li takva sprdnja postoji u još nekom klubu koji gaji ambiciju da napreduje?
- Dokle ćemo mašiti zicere i propuštati prilike koje nam se ukazuju učešćima u evropskim takmičenjima a kroz koja možemo da zaradimo nemale novce, promovišemo igrače uz koje bi trebali da se trajno iskobeljamo iz mulja u kome se davi srpski fudbal?
- Da li je moguće da u FK i SD ne postoji ideja, inicijativa i rešenost da se klub marketinški reorganizuje i da se na krilima uspeha košarkaša i vaterpolista, uz aksiomsku popularnost fudbala i činjenicu da su crno beli dres nosili mnogi vrhunski sportisti iz raznih sportova a pri tom veoma poznati i priznati u svetu unapredi Partizan kao jedno od najpoznatijih i najtrofejijih sportskih društava i veliko ime u okruženju i Evropi?
- Da li projektovani pravac kretanja kluba isključuje prisustvo mladih ljudi, dokazanih partizanovaca, zaslužnih sportista, časnih ljudi ili smo toliko skuvane žabe da nemamo ni minimuma ljudske i građanske svesti da ne prihvatimo ispodprosečne kreature na čelu kluba koji mnogi doživljavaju kao svetinju i ljubav života?
Oko svih tih, a mnogih drugih stvari se dosada naširoko raspredalo, i sumirajući sve te polemike siguran sam da se samo vrtimo u krug, često se bespotrebno primitivno vređajući.
Plašim se da se podignuta prašina neće tako brzo sleći niti će se pogledi razbistriti, niti da oluja kroz koju prolazimo neće ostaviti posledice i pustoš po tragu svog vihora. U stvari, siguran sam da će posledica biti, samo se nadam da one neće biti katastrofalne, barem ne toliko koliko su bili katastrofalno nerazumljivi i pogrešni postupci odgovornih pojedinaca a koji su i rezultirali postojećim stanjem, koje je svakako daleko od dobrog.
Ali nada je neoduziva i džejmsbondovskim žargonom rečeno „umire poslednja“, i ona koju ja gajim grčevito se drži za činjenicu da je u klub u trenutku velike lomljave instalirana svojevrsna krizna (trojna) komisija, sastavljena od ljudi koji spadaju u red najvećih legendi koje je ovaj klub iznedrio, i siguran sam u njihove dobre namere, znanje I čast.
Na čelo omladinske škole došao je Moca Vukotić, istinska legenda Partizana i apsolutni miljenik svih grobarskih generacija, poštovan, uvažen, nekompromitovan... jedan od najvećih crno-belih zvezda. Legenda.
Za sportskog direktora i suštinski prvog čoveka kluba je imenovan najtrofejniji trener u istoriji, Ljubiša Tumbaković, čovek koji posle dvedecenijske karijere trenera tokom koje je akumulirao puno znanja, autoriteta i poznanstava u fudbalskom svetu, preuzeo novu funkciju gde će biti u prilici da svoje znanje materijalizuje u korist kluba kome je toliko dao kada je bilo najteže i najvažnije.
Na mesto trenera postavljen je najuspešniji od svih (barem u Evro okvirima), Vladimir Vermezović. Sa bogatim igračkim i trenerskim iskustvom, kako u Partizanu tako i u internacionalnim okvirima, pravo je rešenje za uspostavljanje reda i stabilizaciju ekipe nakon tektonskog poremećaja koji je izazvao njegov prethodnik svojom gilipterskom nonšalancijom.
Da li su oni tu dospeli voljom sposobnog vakufskog ex tadžmena a sada uspešnog elitnog Krojača (koji možda još jednom pokušava da jednim pljeskom „ubije devet muva“) ili je ova rokada predmet kompromisa i dogovora na višim instancama sa namerom da se na taj način otpočne sa uvođenjem „vanrednih mera“ u klubu i instaliranju poslednje linije odbrane srozavanje kluba, nije toliko bitno...
Važnije je da klub ponovo profunkcioniše na način primeren šampionu i pretendentu na značajniju ulogu u evropskim takmičenjima... da se demonstrira rešenost za što brži povratak na stare staze slave... da se u klub, kao u svoju kuću, vraćaju (makar i svraćaju) mnogi asovi i zaslužni igrači koji su u dresu Partizana ispisivali istoriju kluba i hvatali zalet za velike karijere koje su kasnije ostvarivali, da se ojača poznati duh zajedništva, poštovanja, privrženosti Partizanu i da se ponovo oslanjamo na svoju dičnu školu fudbala, u svoju decu koju neki bolji ljudi od ovih karijerista koji su se svoje debele bulje zalepili za fotelje, pedagoški uče vrhunskom fudbalu i osnovama partizanstva.
Što se tiče konstrukcije tima za predstojeću sezonu, prelazni rok se zahuktava, igrači se sa svih strana nabacuju ko lopatama, a samo prisustvo Tri Kralja u klubu i saznanje da su tu, meni daje za pravo da verujem da će u okviru mogućnosti koje su im obezbeđene odraditi svoj deo posla profesionalno, odgovorno i pošteno, sa najboljim namerama, iskreno i predano.
Siguran sam da će dobrano zasući rukave i zaleći da se ponovo reinstalira i na duže staze uspostavi princip da četvrtinu ekipe sačinjavaju dokazani Partizanovci, bivši reprezentativci i povratnici iz internacionalnog fudbala (tipa Vukić i Ilić, ili Krki, Bata i Kralj ranije...) , da četvrtinu čine Partizanova deca, planski i brižljivo uvedena iz Teleoptika i mlađih selekcija (poput Markeca, Šćepovića, Džigija, Ostojića, Aksentijevića, Savića...), četvrtinu stranci koji vrede i koji bi uz „povratnike“ trebali da donosu iskustvo, kvalitet i uzorno profesionalno ponašanje (kao što su u bližoj istoriji bili Žuka, Kleo, Moreira, Diara...), i četvrtina koja bi se popunjavala najboljim i najperspektivnijim fudbalerima iz domaće lige i/ili interesantnim fudbalerima koji su bljesnuli u drugim fudbalskim sredina a poseduju grobarsko srce.
Ono što se podrazumeva je da ko god bude činio jedanaestorku na terenu mora da izgara, leti, skače, uklizava, roka, cepa, kida, lomi... da snagom, fizičkom spremom, trčanjem, ako već ne mogu upotrebljivom igračkom tehnikom, pariraju najspremnijim evropskim timovima. Podrazumeva se i da u taktičko-tehničkom smislu nastavimo sa napredovanjem i da igra Parizana osim po borbenosti, požrtvovanju, agresivnosti bude prepoznatljiva i po brzini, tačnosti, disciplini, fudbalskoj pismenosti... ali i karakterističnom vicu i improvizaciji tipičnoj za majstore fudbala kakvih je na ovom podneblju uvek bilo.
Kad je reč o očekivanjima u takmičarskoj sezoni koja je pred nama, mislim da je izlišno napominjati koliki bi neuspeh bio gubitak titule, koja baš kao i u košarci postaje „naša titula“, posebno kad se zna kako bi to odjeknulo i na koji način bi bilo propraćeno u srpskim medijima koji su patološki privrženi oronuloj komšinici... titula šampiona je imperativ i jedini pravi cilj, a poseban motiv i dodatna vrednost osvajanja iste predstavlja činjenica da bi se sa još jednom u nizu izjednačili sa arhirivalom u ukupom skoru.
Sa druge strane, nažalost, dosadašnja evro iskustva mi ne daju za pravo da gajim neki optimizam po pitanju predstojećih evro putešestvija, jer bi to bilo nerealno... Liga Šampiona i eventualni plasman u istu (na koji bih kao i u prethodna dva slučaja bio ponosan) je nesumnjivo respektabilan uspeh, ali sam mišljenja da to jednostavno nije naše prirodno okruženje, ni po igračkim kvalitetima, ni po materijalnim mogućnostima, marketinškom kapacitetu, infrastrukturi... i plašim se da smo iz godine u godinu kompetativno sve slabiji i da nam nula bodova i to hvatanje za vazduh protiv evropskih fudbalskih giganata uopšte ne trebaju... Prve stepenice koje treba da preskočimo i podest na koji treba da se popnemo za nas je Liga Evrope i bilo koje časno bivstvovanje u istoj za mene bi bilo veliki uspeh i evidentni pomak u odnosu na ono što smo od Partizana doživeli poslednjih sezona u Evropi.
U svakom slučaju, nadam se da će grobarska populacija prepoznati momenat i shvatiti koliko je ovaj trenutak bitan za kontinuitet Partizanove dominacije, i da će lična neslaganja sa svime što se događa, iziritiranu sujetu, animozitete prema personama koje figuriraju kao suprotni polovi u unutrašnjim borbama za prevlast u klubu ostaviti po strani i da će u poznatom duhu i prepoznatljivom maniru najodanijih i naponosnijh navijača najspecifičnijeg sportskog društva na svetu cepati grla i pucati dlanove, ispunjavati tribine Hrama i dati svoj doprinos novim uspesima kluba i podršku stasavanju jedne nove ekipe koja bi FK Partizan trebala da uvede u nova, bolja i uspešnija vremena.
Iskoristiću priliku i za kraj postovati moju omiljenu Partizanovu pesmu, za koju sam se, iako se klonim sujeverja, u nekoliko prilika uverio da mi je talična kad je voljeni klub u pitanju, sa željom da to bude i u sezoni 2012/13.
Napred Partizan!
