by Alonzo » 20 Aug 2016, 10:32
Utakmica uopste nije dobijena slucajno niti se radilo o raspolozenju pojedinaca u polufinalu.
Pobedu su odneli Djordjevic i njegov strucni stab, kao i igraci koji su 37 minuta implementirali taktiku i skauting report koji im je pokazan pre utakmice.
Lepo je Djordjevic rekao posle utakmice - "Zaustavili smo im najboljeg plejmejkera Boguta, i nismo dozvolili bek dor pasove".
Ovde je sustina price. Pocetak i kraj. Pre utakmice sam i pisao da se 95% napada odvija preko bek dora i da time dobijaju protok lopte i povratni pas. To smo lockovali. Bogut kada god je izvucen na vrh reketa, mi smo se povlacili iza njegovih igraca i tako onemogucavali bek dor dodavanja.
Dva puta smo lose odigrali odbranu i Mils nas je kaznio - trojkom i utrcavanjem pored Bogdanovica kada je polozio preko Tea.
Sve bitne utakmice se dobijaju detaljnom analizom protivnika. Ovo me podsetilo kada je Zeljko Obradovic pripremao utakmicu protiv tada najjace ekipe u Evropi, Barselone. Da su igrali do 10, pobedio bi ih. Da se igralo do 100, pobedio bi. Jednostavno - citanjem napada protivnika i implementiranjem taktike, mogli smo sa njima da igramo do 6h ujutru i 30 razlike bi bilo prilicno malo u takvoj utakmici. Ovim ne potcenjujem Australiju, vec sumiram i saljem komplimente nasem strucnom stabu i igracima.
Srbija je najpotcenjeniji tim na turniru. Pogledajte samo koliko jakih utakmica imaju Markovic i Teodosic, koliko puta je Teodosic predvodio ekipe do finala ili f4 euroleague, koliko vaznih poena je postigao Bogdanovic i u Partizanu i u Feneru, koliko iskustva imaju i Macvan i Raduljica i ne treba zaboraviti da su oni pobedjivali i u mladjim kategorijama.
Ovi igraci su trenirali kod Ivkovica, Obradovica i Vujosevica i iskustvo koje su dobili se lepo vidi u poslednja 2-3 takmicenja.
Razlika izmedju Teodosica danas i pre 3 godine je neverovatna. Isto to vazi i za Raduljicu. Oni su jednostavno sazreli kao igraci, prosli su mnogo vaznih utakmica i sto je najbitnije - ova ekipa je rasla iz takmicenja u takmicenje.
Velike zasluge za sve ovo idu Djordjevicu koji je jos jednom pokazao da danasnji trener moze biti uspesan jedino uz kombinaciju znanja, psihologije i motivacije svojih igraca. On je u svojoj karijeri sve osvojio i pogodio je mnogo vaznih suteva, i njegova percepcija kosarke nije ista kao kod trenera koji su prolazili od A do S, vec se vidi ta start i ljubav i pre svega otvorenost ka ucenju. To je najbitnije. Nijednom do sada nisam video ego Djordjevica. Sve vreme je otvoren za ucenje i vidi se da mnogo voli kosarku. On i dan danas prati NBA finala, gleda Spurse i Warriorse i shvata sta je sve potrebno da bi jedna ekipa igrala kosarku koja donosi pobede.
Zasto to ne moze da implementira kada vodi klub? Zato sto nije isto kada vodis tim svoje zemlje i kada vodis ekipu sa strancima. Razlika je neprocenjiva. Uostalom, dajte mu da 5 nasih reprezentativaca, pa cete videti razliku. Ista je situacija bila sa Zeljkom, koji je uvek igrao sa Dijamantidisom + neki nas igrac, jer je tacno znao sta od njih moze da ocekuje.
Imamo tri uzastopna takmicenja sa vrhunskim rezultatima i ovo je kruna karijere svakog naseg reprezentativca. Slobodno pronadjite sta sam pisao kada je Djordjevic postao selektor - zapisano je u univerzumu da nam donese zlatnu medalju. Na kojem prvenstvu - ne znam, ali znam da ce nam je doneti.
Nikada se nisam bavio selekcijom igraca, i ako se secate pre dve par godina, jedan sam od retkih koji je bio uz njega kada nije izabrao Macvana i Savanovica (ako se dobro secam), i bio sam jedan od onih koji nikada nije zeleo Marjanovica u ekipi.
Nama u ovakvoj selekciji nisu potrebni ni Milosavljevic ni Lucic (iako o njima nisam ni razmisljao uopste), jer je Simonovic mnogo bolji izbor - zato sto igra pametniju odbranu od Milosavljevica (da, da... ne koristi kolena u odbrani) i uopste ne mora da vodi loptu ili da ima bilo kakvu ulogu u napadu. Uostalom, decko je godinama u reprezentaciji i sasvim je bilo logicno da on bude taj izbor.
Uostalom, ova selekcija ima najveci uspeh od Indijanopolisa 2002, i ne vidim nijedan razlog da se takav niz ne nastavi.
Mnogi su kritikovali njegov izbor, kada je izabrao Stimca, Simonovica i Bircevica, narocito su vrsili pritisak sto ne poziva Marjanovica (svi znamo da je ovo placen pritisak), nikako ne shvatajuci da reprezentaciji ne treba 12 ego igraca, vec tim, momci koji ce disati zajedno i koji ce sve svoje karakteristike, vrline i mane podrediti timu.
Iskreno, ovaj tim ne bi igrao istu kosarku sa Bjelicom u ekipi. Teodosic ne bi imao slobodu i protok lopte ne bi bio kakav je danas. Moze on da bude MVP Euroleague, ali se ne uklapa u sistem funkcionisanja napada i odbrane. Uostalom, on je jedan od najsporijih igraca u tom protoku i njegova igra zahteva izolaciju, pa bi time i nas pik n rol trpeo i cim bismo sveli igru 1 na 1, mi ne bismo bili ova reprezentacija kakva smo danas.
Sinoc uopste nisam imao nikakvu euforiju posle pobede, jer posao nije zavrsen. Mozemo do zlata i postoji ogromna razlika izmedju 2014. i sutrasnjeg finala.
Pre 2 godine, bili smo impresionirani ucinkom, narocito vatrom sa kojom smo dosli do finala, jer smo se prakticno digli posle grupe. Na ovoj Olimpijadi, nas najbolji potez je poraz od Francuske (ne ulazim u to da li smo igrali 100% ili nismo), ali smo znali da nam je svejedno sa kim igramo u drugoj grupi, jer smo fakticki izbegli i Spaniju i Ameriku.
Najvise sam se brinuo protiv Hrvatske, jer imaju stil igre koji nama ne odgovara, ali sam zato bio siguran da cemo Australiju izbaciti u polufinalu, jer mi je bilo nelogicno da odigraju 7 savrsenih utakmica + njihov napad uopste nije tezak za skauting (ako ni svaki drugi, ako se obrati paznja na detalje).
Finale necemo igrati rekreativno, kao sto smo to uradili na Svetskom prvenstvu. Naravno, niko ne moze da preti Amerikancima, koje ako krene sut preko ruke, mogu dobiti i nas i Spaniju i Francusku sa po 30 poena razlike.
Jos nesto da dodam... iako su mnogi kritikovali odbranu, mi na ovom prvenstvu igramo najbolju odbranu i najtecniji napad na svetu. Nasa igra je mnogo slicna San Antonio Spursima, a za tako nesto su potrebni inteligentni igraci, dobra atmosfera u ekipi i koncepcija napada tako napravljenja da glavni cilj - kako svom saigracu obezbediti najlaksi moguci nacin da postigne poene. Znaci ne - kako ja da postignem poene, vec kako moj saigrac da dodje u situaciju da pogodi u svakom mogucem momentu.
Nesebicnost. Strpljenje. Samopouzdanje.
Idemo na Ameriku, nisu nepobedivi i proslo je 10 godina od poslednjeg pada njihove reprezentacije.
Sutra ili veceras malo vise o toj ekmi, idemo do pobede i do najsjajnije medalje na svetu!
