mora da prizna, od cele ponude obrni-okreni, opet večernji termin Eura 24 gleda na RTSu jer ove druge televizije, uprkos parama, uslovima, ogromnoj minutaži napravljenog programa tog tipa naprosto imaju taj neprijatni vajb SOS Kanala, u najboljim fazama emisija Miloša Topalovića Maratonca, a u onim manje dobrim, onih ostalih.
Međutim, na RTSu, u suštini, uz sve kontroverze koje prate Radeta Bogdanovića kao srpskog Linekera, u suštini jedino Rade i Miroslav Vjetrović odaju utisak ljudi kojima gledalac može da veruje i koji imaju šta da kažu.
Ostatak naroda iz redova samog RTSa upadljivo čine ljudi koji deluju naprosto kao zarobljenici jedne greške koja se desila kada su ih zaposlili i koje su svi zajedno svesni, ali sada ipak sa nama, kako znaju i umeju, moraju dočekati penziju.
Ne znam koliko su Strajnić i Albijanić namerno u tom nekom boratovskom gasu, a ne bih isključio da jesu, ali to sve zaista izgleda kao oni Youtube klipovi stare albanske televizije. Oni nemaju šta da kažu, to što su videli na terenu pa nam prenose je uglavnom bezveze, povremeno deluje kao neka od onih modernih komedija koja nije u konvencionalnom pogledu smešna.
Dešavanja u studiju su sterilna, više izgledaju kao da se prave da bi novinari imali šta da rade nego da bismo mi imali šta da gledamo. Činjenica da u svemu tome postoje Rade kao Id i Vjetrović kao Superego našeg razmišljanja o fudbalu, i da je to jedino pored utakmice što zapravo želim da vidim, dovoljno govori o svemu tome.
U svakom slučaju, postaje mučan taj RTSov problem viška zaposlenih i manjka ljudi koji mogu da rade svoj posao, a deluje da je sportska redakcija jedna od neuralgičnih.
Još je tužnije kako ove sportske specijalizovane televizije nisu uspele da iskoriste situaciju i da malo izuče te zanate pravljenja televizije da ne liči na podkast ili pučističku uzurpaciju studija. Međutim, ni tamo kadrovi nisu baš na najvišem nivou, samo deluje kao da važe drugačiji kriterijumi negativne selekcije.
Za narod kome se pripisuje da je svako u njemu selektor, činjenica je da prilično oskudevamo u ljudima koji mogu javno da govore o fudbalu na nekom medijski pismenom nivou, a na RTSu realno uvek postoji opšti problem slobode, a nevidljiva ruka menadžera i ljudi iz saveza doseže i druge medije.
To je poseban problem i neka druga priča.
Naravno, gledaoci su još kritičniji prema svemu kada nema nekih pobedničkih emocija koje bi sve to mogle uzdići na nivo lepe uspomene. Činjenica je da se ovakva prvenstva u grupnom delu prate u nekoj vrsti ogorčenosti gde bi nam i BBC bio nedovoljno dobar (mislim na britanski javni servis, ne na druge skraćenice koje su uvek dobre, ali nisu za svaki dan) ali RTS je takav da ga samo osvajanje Eura može učiniti prihvatljivim doživljajem.
FB profil Dimitrija Vojnova.
A biće ipak da je tegla u pravu, jer je General sam na ovoj obali koju ste napustili i predali bezvoljno.
