Domaća takmičenja i srpski atletičari u svetu

[gogo23]

I meni je Topic najvece razocaranje, skocis sa 19 godina 237, postanes svetski juniorski rekorder i uz apsolutnu podrsku drzave ti popravis to samo za 1cm. A vec smo se lozili kako ce da padne Sotomajor.

Stekic, iako nikada nije uzeo zlato vec 2 srebra, je ipak bio evropski rekorder. Tih 8,45 je ozbiljna daljina i za danasnje skakace.

[octopus]

Sto se tice Vere Nikolic, da je uzela bar olimpijsku bronzu, nju bih bez premca okarakterisao kao nase najvece atletsko ime svih vremena. Ovako je morala da zavrsi u istom kosu sa Stekicem i Topicem. Samo tri meseca pre OI u Meksiku postize WR, i usled nevidjenog pritiska jugoslovenske javnosti u polufinalu odustaje tokom trke! Kao Amela Terzic, samo sto se Amela plasi azdaja koje su mnogo vece od nje, a od koga je to svetska rekorderka trebala da se plasi... Na narednim OI u Minhenu, takodje uspesno prolazi grupu. Ovaj put i polufinale, ali u finalu tek peta. Zlato je uzela Nemica, tada aktuelna svetska rekorderka...
Nakon kraha u Meksiku je pobegla u Zagreb, zbog pritiska nakon debakla (cak ju je i Tito licno tesio), a pitanje je dokle bi stigla da je ostala sa Acom Petrovicem.
Takodje, mislim da Ivanine svetske bronze vrede bar isto koliko i Verina zlata sa EP-a.
Inace, meni se svidja nacin raspodele drzavnih rekorda, koja je izvrsena nakon raspada SFRJ. Klupski rekordi su pripisivani drzavi kojoj klub pripada, pa gde se ko zadesio...

Ako iko nije imao srece tokom karijere, sto se tice nekih spoljnih faktira, onda je to Top. Sankcije, rasulo u drzavi, stipendije i premije kao misaone imenice, nikakvi uslovi za trening, dugacka putesestvija do takmicenja... Topic dolazi u Barselonu kao jedan od favorita, trema ga pojela i na kraju deveti (cak petorica osvojili medalju). U Atlanti na vrhuncu, medalja sigurica, tipa danas vaterpolisti. Jedan jedini kisni dan tokom celih OI, bio je bas tokom njegovog finala. On je naravno u grupi skakaca cijoj tehnici to nikako ne odgovara. Na kraju cetvrti sa 2.32m. A 15 dana pre OI, u Bajinoj Basti se sprda i lagano preskace 2.35m. Nije hteo da skace jos, kaze - Da sacuvam nesto i za Atlantu. Secam se kao da je juce bilo.

Stekic je 5 godina zaredom imao najduze skokove u svetu! Evropski rekorder, zenski srcelomac, cak i pevac. Na bitnim takmicenjima, nikad nije skocio preko 8.15m!

Ova novija generacija ex-Yu atleticara, hvala bogu, ima dosta manje tih problema. Bekric, Perkovic, Jelaca, Tuka, Kozmus, Spanovic i Vlasic su svoje prilike dosta bolje koristili ili koriste, i o njihovim propustenim prilikama niko nije pisao mitove (mozda jeste donekle o Blankinim, ali ona ima toliko medalja, da je glupo pricati o njenim neuspesima). Dodju, vide, osvoje medalju i cao.

[gogo23]

Ja Veru ipak stavljam iznad ostalih, ne zbog medalja, vec zato sto pre i posle nje nismo imali svetskog rekordera.

Stekic je tu na drugom mestu, opet zbog evropskog rekorda. Sta cu kad volim rekorde Nisam siguran, ali mislim da je taj njegov skok bio najduzi vise od decenije nakon Bimonovog nestvarnog skoka u Meksiku, da se on nije desio Nenad bi bio i svetski rekorder. To sto je redovno zakazivao na velikim takmicenjima...verovatno stvar mentaliteta, jbg. I srece, u Moskvi je vec bio vidjen za postolje i povredi se prvom prvom skoku...

Daleko najvrednija atletska medalja je Mihalicevo maratonsko srebro na OI u Melburnu. Ne moze tu nikakva svetska ili evropska medalja da bude u konkurenciji.

Sto se tice ovih sadasnjih, da sacekamo da zavrse karijere pa da ih rangiramo, rano je za to.A vec vidim kakav medijski pritisak ce biti prvenstven na Ivani sledece godine.

[Milutinov Tata]

@Octopus - mnogo si mekan prema Topicu, kao clan JUL-a lepo je on pregurao drugu polovinu devedesetih. Kao sto sam napisao, par puta stvarno nije imao srece, ali za deset godina da fakticki samo njega od svih bitnijih koji su skakali tokom devedesetih bas nikada "ne usere" da uzme medalju, pa makar na EP... Uoci SP u Stutgartu (valjda nedelju dana pre pocetka) skace 238cm, a tamo ne prolazi kvalifikacije (mislim da su dali uzivo njegov treci pokusaj kada je oborio ja sam se sledio), da ne idem dalje, pocev od Tokija '91 pa redom. Ima vise takmicenja zavrsenih ispod 230cm ili u kvalifikacijama, nego preko 230cm. Pa Univerzijada te godine u Bafalu, glavni kandidat za zlato, a ono Zoric uzima srebro, a on ostaje bez medalje.

Za Ivanu ima vremena, rezultatski u svojoj disciplini je daleko od Vere. I nemoj mi te politicke fore bronza zlatnog sjaja . Zlato je zlato, bronza je bronza, Vera nije imala velika takmicenja svake godine kao sto je danas situacija, ko zna koliko bi medalja nakupila.

[octopus]

Tata, sve sto si napisao stoji.
Ti bolje pamtis dogadjaje sa pocetka devedesetih od mene, sto je i logicno. Ali da su devedesete bile lude i divlje i lose za bavljenje sportom, to ne mogu da prenebregnem. Cenim da bi i Top kao i Bekric, nakon velikog uspeha i dobijanja relativno velikih para, imao karijeru kakvu je imao. Ali mnogo mu je bilo teze, nego svim njegovim konkurentima.
Nije bas da nista posle Splita nije ostvario, ni dvoranske medalje nisu za bacanje. Drugo je dvoranska medalja u: skoku uvis, bacanju kugle, skoku udalj, troskoku i skoku motkom u odnosu na bilo koju drugu dvoransku medalju. Cesto i u dvorani bude paklena konkurencija, iako je to uglavnom (sem Kolasincu ) svima priprema pred leto.

Zasto Ivanu izdvajam u donosu na sve ostale? Zato sto od kad je dokazala da je velika, nijednom nije pokazala slabost. Kao da je zapadnog kova, a ne naseg. To mora da se ceni. E sad, ako na OI ne uzme medalju, menjacemo plocu. Ali eventualnim osvajanjem jedine medalje koja joj nedostaje, da nista vise ne osvoji, morali bismo da je priznamo kao najvecu svih vremena.
Jos jedna cinjenica, Veri je bilo mnogo lakse da postigne WR, nego Ivani. Ali ne samo zato sto je to bilo pre 50 godina kada atletika nije bila razvijena svuda u svetu i sto za to vreme nije prodefilovalo na stotine vrhunskih takmicarki dok se Ivana nije pojavila, vec i sto je to bilo pre pojave masovnog dopinga. Za mene je sve preko 7.30m nenormalan rezultat za zenu, a Ivana se primice i toj granici i to znamo, vrlo posteno.

Daleko najvrednija atletska medalja je Mihalicevo maratonsko srebro na OI u Melburnu. Ne moze tu nikakva svetska ili evropska medalja da bude u konkurenciji.

Potpuno se slazem. Ali ne treba zaboraviti ni Gubijanovo srebro u kladivu, nasu prvu olimpijsku medalju. On nije bio medijski eksponiran kao Mihalic, pa ga ne samo mi, vec i cela srpska javnost zaboravlja. A i on je nas, kao i Mihalic.

[octopus]

Na mitingu u Prijepolju, Kolasinac je imao 2 odlicna hica. U petoj seriji 20.92m i u sestoj 21.01m. Lep zavrsetak sezone. Divno je sto on baca preko 21m, a Ivana skace preko 7m, o cemu su prosle godine mogli samo da mastaju. A kod oboje se vidi da mogu jos bolje. Steta sto nemamo nikoga treceg, ko je bar blizu njihovim ostvarenjima.
Da bude bar 5-6 ovakvih mitinga godisnje, koji ce da okupe sto vise ex-Yu atleticara, bilo bi sjajno.
Ovog meseca nas u Sloveniji ocekuje poslednje takmicenje u sezoni, drugo izdanje Balkanation-a.

[jabukamen]

Kraj septembra je obicno i kraj atletske sezone pa je vreme i za rezime. Da je neko pre desetak godina rekao da ce sezona u kojoj nasa atletika osvaja medalju sa svetskog i titulu sa dvoranskog evropskog biti ocenjena ocenom `nako ne bih mu verovao, ali to je moj utisak.

Ivana je imala sjajnu sezonu. Dvorana je bila davno, a napolju je najzad pala i ta granica snova, nastavljen niz medalja uprkos povredi koja je bila u sredini sezone, ali na srecu sve je to Ivana savladala sa lakocom i postala je konstanta u svetskom vrhu, pored svetske medalje tu su i pobede u Cirihu i Monaku. Lane je znala da skoci na jednom takmicenju po nekoliko puta izmedju 675 i 685 i videlo se da ce jednom morati da pogodi skok za mnogo vise. Ove godine je vise rizikovala, bilo je i vise prestupa, ali je bilo i vise ekstra skokova. A opet, i dalje se cini da jos ima rezerve, pre svega u doskoku pa se javljaju ljudi od onih koji kazu da ne treba leci kad skoci pa onih koji sugerisu skracenje kose koja bi takodje mogla smetati. Ipak, najbitnije je da ona moze, a ovo su sve finese koje se mogu doterati. Sve u svemu fantasticna sezona, od nove ocekujemo jos bolje daljine, a to mora doneti i dobre plasmane.

Kolasinac je takodje prebacio svoju granicu snova. Njegovih 21 nije vredno kao Ivaninih 7, ali je on cak prebacio i 21.5 sto je impresivno. Za razliku od Ivane on svoje najbolje rezultate nije postigao na SP i u Cirihu nego van konkurencije na Partizanu (ciji je clan) i u Prijepolju. Konkurencija je strasna pa ni na SP tih 21.5 ne bi donelo medalju, ali bi utisak bio lepsi da je svoje najvrednije rezultate ostvario na nekom medjunarodnom mitingu. Pogled na svetsku rang listu kaze da je medju prvih 7 samo jedan stariji od Asmira tako da vreme ne radi za njega ma koliko ponavljao da ulazi u najbolje kuglaske godine. Opet sa druge strane na ex-yu prostorima postoji 5-6 momaka koji bacaju preko 20m, ali ni na jednom takmicenju se ni ne priblize finalu gde je Asmir redovan ucesnik tako da suma-sumarum licni rekord, granica snova i veliko finale SP – svaka cast.

Terzic je poput Ivane i Asmira rusila licne rekorde na 3000m, na 1500m i 800m od cega su poslednja dva i drzavna. I ona je probila granice snova 4.05 sto je evropska klasa (4.00 je svetska) i 2.00 na 800. Ovako nabacano pa jos ako se doda i zlato za mladje seniorke izgleda odlicno, ali utisak je pokvarilo polufinale na SP. Nije problem sto ona nije usla u prvih 7 u svojoj grupi ili koliko ih je vec islo u finale nego sto ona nije bila ni deveta sa dve sekunde zaostatka nego je opet ostala daleko, opet je pukla i nije bila blizu svojih dostignuca sto joj se desava vec treci uzastopni put. Ne znam sta je uzrok tome, kad pukne Vera Nikolic kao svetska rekorderka pa da se kaze da je veliki pritisak javnosti, ovde javnost tesko da je i znala da ona trci, mnogo veci je pritisak na U23, ali eto ovo se ponavlja. Takodje ono sto mi nije najjasnije je njenih 800m. Istrcala ih je dva puta, drugi put negde u junu kad je u solo trci istrcala fantasticnih 1:59.9. Od tada je imala dva prvenstva na kojim ih je oba puta prijavila, ali ih nijednom nije trcala. Prvi put se to moze opravdati cuvanjem za 1500, ali na SP je 800 bilo posle 1500 i nije imala za sta da se cuva. Ponavljam da se javnost ne bi previse potresla i da je tu trku zavrsila kao poslednja, ne znam zasto je to preskocila. Zato ponovo ne preskace ulicne trke, kroseve RTS-a gde ce bez konkurencije trcati po neravnim kaljugama kojekakvih hipodroma i spremati se za prvenstvo u krosu gde niti ima sta da trazi niti treba (po mom skromnom misljenju) uopste time da se bavi.

Sa ovim imenom se zavrsava spisak nasih vrhunskih atleticara. Pre koju godinu ih je bilo 6-7 pa jos nekoliko potencijalnih, sada je vrh prilicno udaljen od ostatka druzine.

Jedina koja ima realne sanse da se dogodine prikljuci ovoj ekipi je Jelaca koja bi ovih dana trebalo da postane mama. Koliko god je to bitan dogadjaju u zivotu svake zene kao neko ko se toliko posvetio atletici, ko joj je toliko dao i dobio (a moze da dobije i jos) mislim da je ovo moglo da saceka dve godine. Ona je napravila 95% uspona do svetskog vrha, a sada kao da je rekla vracam se na 50% pa cu opet da vas stizem. Ne kazem da je nemoguce, ali sama je sebi iskomplikovala sportsku pricu.

Tomasevic je obezbedila normu za SP i Rio, ona ce tu normu i potvrditi to nije sporno, ali na OI ce baciti 57m kao i na poslednjih nekoliko takmicenja, cak i da baci svojih maksimalnih 62 kod nje nema sanse da se otkaci kao Jelaca.

Ristica mislim da nijednom nisam gledao pa sto kazu daleko od ociju daleko od srca. Svaka cast na rekordu, mislim da dogodine treba videti sta ce uraditi na evropskom. U Rio ako i ode zna se da ce otrcati samo jednu trku.

Lane su na evropskom ucestvovali Salaski, Samac i Raovic. Kad neko napravi iskorak sa balkanskog na evropski nivo covek se ponada da bi sledece godine mogao da nastavi taj progres pa da dodje i do svetske scene. Nazalost nisu nastavili sa napretkom, neki su cak i nazadovali.

Dudas se protekle dve godine borio sa povredama. Obzirom na to kako se atletika prati kod nas nisam siguran da li je on ove godine uopste i bio povredjen posto se prilicno redovno takmicio po lokalnim mitinzima, a odradio je i dva-tri desetoboja. Kako god, mislim da ce u dogledno vreme tesko srusiti svoj rekord. Mozda on moze dostici svoje rekorde u bacanjima, ali da trci stotku 10.60 ili da skace u dalj 7.60 kao sto je nekad mogao sada izgleda kao naucna fantastika.

Ostali nisu uradili puno da se primaknu najistaknutijima. Mala Sara Savatovic jeste ponovo srusila drzavni rekord, ali taj rezultat u evropskim okvirima jos ne znaci mnogo, a ona uskoro puni 23 pa vise i nije tako mala. Takodje je i Cerovac potrosio jos jednu sezonu i dolazi u ozbiljnije seniorske godine bez velikih dela na stazi. Ove godine vredi pomenuti Milanu Tirnanic koja je trcala najbrze vreme u Srbiji na 100m u poslednjih nekoliko godina, ako bi nastavila u sledecih godinu-dve sa ovim progresom mogli bismo dobiti solidnu sprinterku, napisah zarez, ali nesto ne mogu vise da se setim bilo koga.

Jedno ime sam namerno izostavio, o njemu za koji dan.

[octopus]

I ja se vec neko vreme nakanjujem da napisem nesto o minuloj sezoni, ali zbog prezasicenja istom, malo me je mrzelo.

Alal vera za post, vrhunski napisan i obrazlozen. Kamo srece kad bi mogli nesto slicno da procitamo u nekim novinama od strane ljudi koji su direktno vezani za atletiku, ali male su sanse. I da postoji neko tako upucen sa zeljom da pise, tesko da bi smeo nekoga od poznanika da iskritikuje za lose rezultate, pa bi samim tim takav tekst imao karakter ode i bio bi obicno smece.
Hteli - ne hteli, kad na nekom pdf-u pise samo par zagrizenih ljudi, vremenom njihovi stavovi konvergiraju, tako da se apsolutno slazem sa svim napisanim.

Sa druge strane, ovakav post zasluzuje da dobije neki odgovor, koliko god da je to tesko.

Jos jedna godina u kojoj rezultati jednog para pojedinaca odredjuju njen uspeh. Pre dve godine prelaznu ocenu srpskoj atletici su doneli Ivana i Emir, prosle Ivana i Tanja, a ove Asmir i (bas je dosadna) opet Ivana.
I ove godine je prosek sarma, jer su pored hektara kupusa pasla dva bika tonca. Ali dokle ce srpska atletika ovako da funkcionise, videcemo.

Pored tri velike medalje, treba istaci i dva vanserijska rezultata, koji ce ostati ubelezeni u istoriji srpske atletike, na trenutno petom i sestom mestu, oba preko 1200 IAAF bodova. Stavicu ih u ravan sa najvecima, da pokazem koliko su veliki:
1. mesto Dragutin Topic 2.38 (1241 bod)
2. mesto Dragan Peric 21.77 (1227 bodova)
3. mesto Nenad Stekic 8.45 (1221 bod)
4. mesto Emir Bekric 48.05 (1220 bodova)
5. mesto Asmir Kolasinac 21.58 (1215 bodova)
6. mesto Ivana Spanovic 7.02 (1208 bodova).
I niko vise osim njih sestoro nije uspeo da osvoji 1200 ili vise bodova!
Nazalost, od svih pomenutih, samo su Emir i Ivana bili na vrhuncu na najvaznijim takmicenjima. Ostali, ne racunajuci evropsko zlato Topica dok je bio jos junior, nisu bili ni blizu ovim ostvarenjima.
Takodje, primecujemo da je Ivana (nazalost) jedina dama u ovom probranom drustvu.

Sledeca je olimpijska godina i definitivno ce iskljucivo od Ivaninog (ne)osvajanja medalje zavisti da li ce godina biti proglasena uspesnom ili ne. Sve stanice, tipa dvoransko SP i EP na otvorenom, su usputnog karaktera. Plasim se da cemo opet, ako Ivana ne osvoji odlicje u Riu, cekati 20 godina, dok se ne pojavi neki novi ozbiljan kandidat.

Od petoro srpskih atleticara, njih 20% je osvojilo medalju na SP, 40% su bili finalisti, 60% je bilo u top 15, a 80% u top20. To je statistika, koliko god smesno zvucalo.
Amela jeste malo razocarala, ali njen nastup u Pekingu je neuporedivo bolji nego u Moskvi. Ona je jedna od retkih za koje verujem, da je ocekuju jos mnogo bolji rezultati u karijeri.

Sledeca godina ce pored OI, biti zanimljiva i zbog EP, na kojem ce, u verujem osetno slabijoj konkurenciji, svoje sanse za top8 (a mozda i nesto vise) da traze takmicari koji to u ostalim okolnostima ne bi mogli: Amela i Tatjana Mirkovic (od koje zaista ne znam sta da ocekujemo), a mozda i Dudas, Vedran Samac, Bilja Topic i Milan Ristic, pa cak i Nikola Bursac (kao moj potencijalni favorit iz senke). Mala smo zemlja, ne smeju samo medalje da se broje. Top8 na EP i Top12 na OI su takodje rezultati vredni pomena, ali pod uslovom da Asmir i Ivana osvoje medalje na takmicenjima na kojima se to od njih ocekuje.

[Milutinov Tata]

Jabukamen . Pretpostavljam o kome ces nesto vise napisati za koji dan pa cu sacekati i taj komentar da dam neko svoje vidjenje. Sto se tice sledece godine ocekujem od Ivane vrhunac na OI, za ostale nekako vise ocekujem da pikiraju EP i tamo pokusaju nesto vise. Ako se forma prenese na OI, super (kao Bekric pre 3 godine), ako ne ostaje uspeh sa EP.

[jabukamen]

Kamo srece kad bi mogli nesto slicno da procitamo u nekim novinama od strane ljudi koji su direktno vezani za atletiku, ali male su sanse. I da postoji neko tako upucen sa zeljom da pise, tesko da bi smeo nekoga od poznanika da iskritikuje za lose rezultate, pa bi samim tim takav tekst imao karakter ode i bio bi obicno smece.
Hteli - ne hteli, kad na nekom pdf-u pise samo par zagrizenih ljudi, vremenom njihovi stavovi konvergiraju, tako da se apsolutno slazem sa svim napisanim.

Sa druge strane, ovakav post zasluzuje da dobije neki odgovor, koliko god da je to tesko.

Jos jedna godina u kojoj rezultati jednog para pojedinaca odredjuju njen uspeh. Pre dve godine prelaznu ocenu srpskoj atletici su doneli Ivana i Emir, prosle Ivana i Tanja, a ove Asmir i (bas je dosadna) opet Ivana.
I ove godine je prosek sarma, jer su pored hektara kupusa pasla dva bika tonca. Ali dokle ce srpska atletika ovako da funkcionise, videcemo.

Taman sam hteo napisati da par na ovom pdf znaci dva, ali se tata umesao.

Novine slabo kupujem, a sto se interneta tice sve se svodi na kopiranje sa drugih sajtova i eventualno skidanje sa fb profila pa je "novinarima" zanimljiviji sadrzaj Ivaninih tetovaza od prirode Emirove i Dudaseve povrede.

Kod kolektivnih sportova je lakse odrediti ko je kosarkaska ili vaterpolo nacija, kod pojedinacnih sportova je to mnogo nezgodnije. Mi jesmo sjajni u kajaku i streljastvu, ali da li smo teniska ili atletska nacija? Tenis ima privilegiju da reprezentaciju moze ciniti dva igraca, a jedan dominantan je skoro moze dovesti do najvece ekipne titule, pa onda to ko joj je selektor ili to sto nema turnir ni poluprofesionalnog nivoa bude zabasureno.

Srbija na poslednjih nekoliko takmicenja osvaja medalje sa atletskih prvenstava, ali nikako ne moze da udje u 24 najbolje evropske reprezentacije sto je po meni mnogo slikovitiji opis stanja u nasoj atletici jer jedan svetao primer se moze probiti i uprkos organizaciji. Hrvatska ima i trofejnije Sandru i Blanku pa ni njih ne bih mogao nazvati silom. Ipak, kad Korac i Brankovic iz godine u godinu stvaraju virtuelnu realnost u kojoj su nasi atleticari (ne atleticari nego Ivana) rame uz rame sa vaterpolistima i kosarkasima kojim je katastrofa kad nisu u prve tri evropske ekipe, neupuceni ljudi steknu utisak da smo mi bogzna kakva sila.

[jabukamen]

Kada je Bekric poceo da brlja i drugu godinu (ajde jednu i moze svesno oboriti formu radi jos jaceg jurisa 2015.), opcija o smanjenju broja koraka i promeni tehnike mi nije bila ni na kraj pameti. Ono sto mi je prvo palo na pamet je dolce vita, koka kola, malboro, suzuki, ali u tu pricu se nije uklapao Bekricev Robin Raovic koji jos nije obezbedio sponzore i penziju, a prolazi kroz istu pricu kao i njegov klupski i sparing drug. Sledece sto mi je palo na pamet (znam da to nije popularno kad su nasi sportisti jer smo mi fini i nismo zli kao oni istocnjaci ili zapadnjaci zavisi od toga ko preferira koju civilizaciju) jeste da im je prestao dotok sarenih tabletica tj. da ih je neko upozorio da ne preteruju da ne bi dobili dugogodisnje suspenzije i to misljenje nisam iznosio jer nema nikakvih dokaza, ali priznajem da mi je to bilo jedino “suvislo” objasnjenje.

Medjutim, kad covek ode na atletsko takmicenje i sedne iza u sve upucenih penzionera onda moze cuti zanimljive price. Prica datira jos od pre pedesetak godina kada su na olimpijadi u Meksiku oboreni mnogi svetski rekordi od kojih su oni na 400m i u dalju bili toliko dugo nedodirljivi da su ljudi mislili da im se nikad nece ni prici. Razlog je bio velika nadmorska visina i razredjen vazduh koji ne samo da omogucavaju laksi dolazak do vrhunskog rezultata nego i obogacuju organizam kiseonikom i tome sl. Posle toga je mnogo reprezentacija radilo pripreme na velikim nadmorskim visinama, a neki od njih su imali i velike uspehe.

Bekric i Raovic su takodje trenirali u Africi na preko 1600m nadmorske visine. Medjutim, rezultati nisu bili ni blizu dobrim. Sta je problem? Na tim visinama se trenira lagano i umereno, a tek nakon sto se spuste i odmore onda treba pojacati tempo. Oni su trenirali jako, a onda se spustili na Tenerife i trenirali jos jace. Napaljeni roditelj i drugi koji nemaju pojma o sportu mogu reci detetu da kad drugi trce 10 km ti trci 12 ili kad drugi treniraju dva sata ti treniraj tri, ali neko ko sebe naziva vrhunskim trenerom bi trebalo da zna sta je 90 ili 99% mogucnosti svog pulena, da se nikako ne forsira sa 101% ili 120% jer to uzrokuje pad imuniteta, povecava rizik od povrede ili stvara hronicni umor koji je zadesio i nase momke pa ne cudi Bekric koji nakon trke od 53s jauce kako se vise umorio nego nakon one kad je trcao 48s. Koliko god je bitan trening, bitan je i odmor, ishrana ili bi bar trebalo da budu.

Grese sportisti, grese sudije, pa je logicno da pogrese i treneri. Ono sto ovu gresku cini vecom je da je nasa atletika vec imala ovakav slucaj kada je prof Aleksandar Petrovic vodio grupu srednjoprugasa na velike nadmorske visine kada su na testovima imali fantasticne rezultate, ali kad su dosla prvenstva Zivotic i kompanija su ostali bez energije poput kosarkasa iz filma sa Duskom Dugouskom. Pametan se uci na tudjim greskama...

Ovo je mozda istina, mozda i nije, ako su lagali mene i ja lazem vas. Jedino cega se te dedice nisu dotakle jeste koliko ta iscrpljenost traje, odnosno sta nauka kaze ima li leka i sanse da vidimo ponovo starog Bekrica. Mada opet kada bi se sve znalo unapred onda sport i ne bi bio tako zanimljiv.

Izvinjavam se forumskoj javnosti na preopsirnosti poslednjih postova.

[octopus]

Kod kolektivnih sportova je lakse odrediti ko je kosarkaska ili vaterpolo nacija, kod pojedinacnih sportova je to mnogo nezgodnije. Mi jesmo sjajni u kajaku i streljastvu, ali da li smo teniska ili atletska nacija?

Srbija na poslednjih nekoliko takmicenja osvaja medalje sa atletskih prvenstava, ali nikako ne moze da udje u 24 najbolje evropske reprezentacije sto je po meni mnogo slikovitiji opis stanja u nasoj atletici jer jedan svetao primer se moze probiti i uprkos organizaciji. Hrvatska ima i trofejnije Sandru i Blanku pa ni njih ne bih mogao nazvati silom. Ipak, kad Korac i Brankovic iz godine u godinu stvaraju virtuelnu realnost u kojoj su nasi atleticari (ne atleticari nego Ivana) rame uz rame sa vaterpolistima i kosarkasima kojim je katastrofa kad nisu u prve tri evropske ekipe, neupuceni ljudi steknu utisak da smo mi bogzna kakva sila.

Kao prvo, mi nismo zemlja tenisa, vec zemlja koja je iznedrila jednog Novaka Djokovica. Ja prvi priznajem da ne pratim tenis sa nekom velikom paznjom, koliko sa strascu volim da gledam Novaka i da se sladim njegovim rekordima. Cim on zavrsi karijeru, prica o srpskom tenisu ce postati smesna i velika vecina nas ce gledati samo finala gren slemova, kao sto je to nekad bilo.
Nismo ni zemlja atletike, navescu par dokaza. Malo je dece trenira (jer nije popularna), mnogi gradovi (da ne pominjem manja mesta) nemaju atletske klubove ili imaju klubove sa samo trkackom sekcijom koja je uz to specijalizovana za kroseve, mali procenat dece se odlucuje da je trenira iako je ona gotovo besplatna (za razliku od tenisa), premalo je trenera koji se mogu nazvati ozbiljnim strucnjacima jer nikad nisu izasli iz Srbije da nesto novo pokupe, u mnogim disciplinama (viseboj, skok motkom, kladivo...) seniorski sampion se postaje sa mladje-juniorskim dostignucima, na Ekipnom prvenstvu Srbije nema dovoljno ekipa...da ne nabrajam dalje. Tokom SP najkomentarisanija osoba na forumu je bio Dusko Korac, sto me je bas pogodilo. Imamo vise rijalitija, nego atletskih stadiona...
Samo lud i potpuno neobavesten, moze da veruje u njihova bulaznjenja, a takvih nazalost ocigledno ima i u MOS i OKS, jedinim institucijama koje mogu da uticu na tokove u srpskoj atletici.

I druga stvar, jedna recenica iz nekog teksta sa sajta ass.org, pokazuje koliko su uljuljkani i samozadovoljni -
''Ozbiljne sportske organizacije, koje planiraju najveće takmičarske domete, ne propuštaju ništa slučaju. Da je Atletski savez Srbije upravo takva organizacija dokazuje da je organizacija prve Stručne tribine sa temom „Atletika juče, danas, sutra“ koju su organizovali u saradnji sa Fakultetom za sport Univerziteta „Union – Nikola Tesla“ na Novom Beogradu.''
Sami sebe hvale i jos pominju saradnju sa ''prestiznim'' atletskim univerzitetom.

[Milutinov Tata]

@Jabukamen - interesatna zapazanja. Meni "doping" ne pada na pamet ne zbog nase dobrote i cistote duse , vec sto mislim da mi nismo finansijski mocni da ga sprovodimo u nekom duzem periodu, a i mali je broj vrhunskih atleticara pa bi neki "solo" pokusaj brzo procureo. U los sistem priprema mi je tesko da poverujem, mozda je to bilo moguce u proslom veku, kada se improvizovalo, ali u drugoj deceniji dvadeset prvog veka ne znati do tancina tu materiju na tom nivou (trener ili sam atleticar osvajac medalje sa SP, pa u krajnjem slucaju i u samom Savezu) mi deluje "suludo" i vrlo neporfesionalno. Ja verujem (ili zelim da je tako u odsustvu nekog drugog logicnog obajsnjenja) da je Bekric mozda sagoreo posle onog strasnog napretka, i da je sada izgubio samopouzdanje, losi rezultati ga mentalno "unistavaju" i trenutno je u fazi preispitivanja. Takve krize nisu nepoznate kod sportista, jedne vreme se ide samo napred, sve je super, a onda naidje kriza i svako se sa njom nosi na svoj nacin. Ako je prebrodi, ima sanse da se mozda vrati, a ako ne, ostace nam lepe uspomene.

Bivsa ministarka sporta (ne mogu da se trenutno setim imena) je jednom rekla da mi nismo sportska nacija, pa je bIla zasuta negativnim komentarima. Meni je vazno koliko se dece/ljudi bavi atletikom, gimnastikom i plivanjem makar i na amaterskom nivou i kakva je infrastruktura obezbedjena u tu svrhu. Posto je odgovor u slucaju Srbije jasan, tako nam je kako nam je. A Savezi moraju da zive od necega, pa nekada treba i prodati dobru pricu i namaci sredstva, tu im ne mogu nista zameriti. Tesko je ocekivati da ce Brankovic izaci i reci da nije zadovoljan stanjem u atletici, a on bi trebao biti najodgvorniji za to

[Dylam Dop]

Evo i ovde da postujem, ako vec nije visak ili neko prethodno nije pomenuo ovog momka u nekom kontekstu: http://blog.b92.net/text/25916/Srbija-preko-Rija-do-Tokija/

Bivsa ministarka sporta (ne mogu da se trenutno setim imena)

Alisa Maric - Ex-sahistkinja

[octopus]

Bas lep tekst. Nadam se da lik nece citati Avangardu i stavove dobrog dela njenih forumasa o sportistima-turistima na OI.
Tesko da ce njega ovde iko ikad pomenuti, cak i ako ode u Tokio. Plus nije dovoljna samo volja. Mora se od malih nogu gristi da bi se doslo do OI.
Postoji jos jedan nas momak koji je ucestvovao na OI u Londonu, a poceo je da trenira svega 2-3 godine pre toga. Takodje je atleticar i iz Kragujevca je.

Poslednjeg dana septembra se porodila Tatjana Jelaca Mirkovic. Imace tacno 9 meseci da se spremi do EP i 10 ipo do OI. Usput, morace da do 11. jula baci koplje 62 metra, ako uopste zeli da ucestvuje na OI. Verujemo u neku cudesnu pricu, obzirom na njen pobednicki karakter, koji je cak jaci i od Ivaninog. Ali Ivanu vadi to sto je mnogo talentovanija. Bas sam se iznenadio kad je Vera Nikolic prosle godine rekla da je ubedjena da ce Jelaca da obori sv. rekord. Naravno, ta procena je bila, pre iznenadne vesti o trudnoci, ali te reci vrede cim to oseca i kaze svetska rekorderka, koja inace nije pozvana na otvaranje atletskog stadiona u Krusevcu, u kojem zivi, sramota.