I Beograd ima put suza Kamenita staza koja bi mogla da bude istorijska atrakcija prestonice Srbije gotovo da je zaboravljena. Staza mučenika ide od Kalemegdana do Donjeg grada.
BEOGRAD, poput Jerusalima, ima svoju Vija Dolorosa (Put suza) kojom su kao Hrist na putu ka Golgoti, vekovima koračali mučenici i sveci. Ova kamenita staza danas je zaboravljena, osim među retkim poznavaocima istorije i čuvarima predanja, kao što je protojerej-stavrofor dr Radomir Popović, profesor Bogoslovskog fakulteta.
Hod po mukama od Kalemegdana preko tvrđave, a zatim vijugavom stazom pored crkve Ružice i Kapele Svete Petke do Donjeg grada i obale Dunava započeli su još 314. godine prvi beogradski svetci Ermil i Stratonik.
- Singidonski sveci gotovo su nepoznati i bez hrama u Beogradu - kaže prof. Popović. - S druge strane, veoma su poštovani na pravoslavnom istoku, o čemu govore njihove ikone širom Rusije i freske u manastirima na Svetoj Gori, u Crkvi Svete Sofije u Kijevu, ali i u Visokim Dečanima.
PRLJAVA VODA PO MUČENICIMA
ODNOS društva prema beogradskim mučenicima i svecima je ispod svake kritike, smatra dr Popović i navodi da je godinama otpadna voda iz kafića na Jakšićevoj kuli curila u kosturnicu branilaca Beograda i uništavala je. - Moje žalbe zavodima za zaštitu spomenika naišle su na podsmeh, jer su kafane u koje dolaze političari postale savremene svete krave - kaže prof. dr Popović.
Malo Beograđana zna da su putem suza 1814. kroz špalir Turaka, pod šibama i uvredama, koračali i srpski mučenici sveti iguman Pajsije i đakon Avakum, koji je umesto krsta na leđima nosio kolac na kome će i stradati.
- Naša deca ne znaju priču o hrabrosti i nepokolebljivosti đakona Avakuma, koji je odbio da promeni veru iako bi tako spasao život - kaže prof. dr Popović. - Ne znaju ni da su ovom stazom u smrt i slavu otišli 1915. i mučenici iz otpisanog puka Majora Gavrilovića, čije kosti počivaju u Jakšićevoj kuli. Ali znaju koji političari dolaze u kafanu iznad kosturnice.
Naš sagovornik, duhovnik Ružice i Kapele Svete Petke na Beogradskoj tvrđavi, podseća da je prostor oko ove dve bogomolje vekovno stratište i svetilište, jedan od centara iz koga je hrišćanstvo krenulo s civilizovanog istoka Rima ka varvarizovanom zapadu.
- Sveti Ermil i Stratonik ubrajaju se u najstarije hrišćanske stradalnike- kaže prof. Popović. - Stradali su 314. ili 315. godine, posle donošenja Milanskog edikta, kojim su Konstantin i njegov savladar Likinije učinili hrišćanstvo ravnopravnom verom. Ubrzo dolazi do njihovog sukoba i Likinije, koji vlada istokom iz Beograda, ponovo se okreće protiv hrišćana.
RUSI KANONIZOVALI DESPOTA
BEOGRADSKI „Put suza“ prolazi pored kapele podignute na izvoru kraj koga su počivale mošti Svete Petke koje je u Beograd doneo despot Stefan Lazarević, utemeljivač srpske prestonice. Njega je u 15. veku prva kanonizovala kao sveca - ruska crkva.
Car lično saslušava đakona Ermila i njegovog sledbenika vojnika Stratonika, koji se ni posle teških muka ne odriču Hrista. Osuđuje ih na smrt, a legionari ih vode kroz tvrđavu do Dunava i bacaju u reku.
- Žitija kažu da su njihova tela isplivala najverovatnije na obali Brestovika kod Grocke - kaže prof. dr Popović. - Savremena arheološka istraživanja ukazuju na to da je ranohrišćanska grobnica na tom lokalitetu podignuta na grobu svetaca.
Hroničar beogradskog „Puta suza“, podseća da se u decembru obeležava godišnjica stradanja svetih igumana Pajsija i đakona Avakuma koju se se 1814. peli ka svojoj Golgoti na današnjem Trgu republike.
- Stopama Ermila i Stratonika hodali su borci za slobodu Srbije koje su Osmanlije zatočile u kuli Nebojši - kaže prof. dr Popović. - Đakonu Avakumu, mučeniku neobične lepote i anđeoskog glasa, Osmanlije su nudile da pređe u islam i sačuva glavu, a on ih je odbio rečima: „Srb je Hristov, raduje se smrti; A sud strašni čeka i vas Turke, Pa vi čin’te što je vama drago! A skoro će Turci dolijati, Bog je svedok i njegova pravda“.
