Taksista Miško i njegov anonimni prijatelj su prirodni, neprskani fudbalski stručnjaci. Pripadaju tipskoj grupi zanesenjaka koji gledaju po ceo dan male lige beogradskog fudbala. Od pionira Voždovca, pa sve dalje, i sve više, ka jačim ligama… Prepoznaju se tako što su im džepovi puni semenki, što su intimno povezani sa majkama sudija i što u svojim fasciklama čuvaju dosijee svih igrača i trenera. Poznaju ih u dušu, znaju kako dišu, koje su im jake strane i slabe tačke… I, što je najvažnije, znaju koliko vrede.
Miško taksista i njegov prijatelj imaju još jednog druga. To je Dejan Anđus, novinar razbarušenog stila koji na TV Kopernikus uživo vodi sportske emisije.
U jednoj od takvih epizoda, koje po Anđusovoj energiji i činjenici da na jeziku uglavnom dlaka nema, te bi se njegov način vođenja emisija mogao porediti sa ranim radovima Džerija Springera i kasnijim radovima Milojka Pantića, uključio se jedan gledalac. On je postavio pitanje, Dejan je odgovorio.
Posledica tog dijaloga koji se vodio dok je gost emisije bio potpredsednik Crvene zvezde Nebojša Čović, govori o dijagnozi našeg fudbala, o situaciji u našem novinarstvu i još po nešto o stanju našeg društva. U sve tri kategorije, kao što ćemo videti – igramo u ligi iz koje se ne ispada.
Gledalac je pitao Anđusa da li je istina da je on nedavno, u hotelu „M”, tražio da mu novi trener Zvezde Slaviša Stojanović, isplati 15.000 evra, uz tvrdnju da ga je upravo Anđus doveo na Marakanu.
Anđus je to potvrdio u emisiji. Rekao je da je zaista razgovarao s novim trenerom Zvezde Stojanovićem, u prisustvu zagonetnog taksiste Miška.
I, usprotivi se Anđus – nije bilo reči o 15.000, već o 12.000 evra – jer je to deset odsto od 120.000, koliko godišnje zarađuje novi trener Zvezde. Novinar je objasnio kako je tekla sudbina poprilično anonimnog trenera, rođenog na jugu Srbije, koji je još kao dečak otišao u Sloveniju, da bi svoj krug zatvorio dolaskom na Marakanu. Ako je to za Slavišu Stojanovića bila bajka, onda su valjda dobre vile, u liku i delu trojica prijatelja, zaslužili proviziju! A 12.000 evra nije malo na ovu skupoću.
Taksista Miško i njegov prijatelj, prema priči koju nam je ispričao Anđus, shvatili su, posle dugog lupanja glave, ko može biti spas za Zvezdu. To je Slaviša, specijalista za rad sa uzgajanjem mladih igrača i ekspert za vođenje ekipa u nemogućim uslovima. Valjda je to usud ljudi rođenih na jugu Srbije.
Po Anđusovoj verziji, fudbalska bajka koja se pretvara u triler ili možda „crni talas” – kako vam drago – nastavlja se ovako: Miško i njegov prijatelj otvaraju dosije „Stojanović”, koji je jedno vreme bio i trener reprezentacije Slovenije. Potom fasciklu predaju Anđusu, a ovaj ideju prenosi rukovodstvu Zvezde.
Čelnici na Marakani pristaju. I tek tada Anđus podseća trenera Zvezde da je red da svojim prijateljima isplati 10 odsto uobičajene menadžerske provizije. Iako nigde nema ugovora i potpisa. Anđus ovde negira da je bilo ikakvog pokušaja reketetiranja i ucene. Novinar je, doduše, poslao poruku treneru da ne zaboravi ko su mu pravi prijatelji.
Taksista je, poentira Anđus, ipak zaslužio menadžersku proviziju. Sada je, dakle, lopta u dvorištu trenera Stojanovića.
Čelnici FK Crvena zvezda stvari gledaju nešto drugačije, pa upućuju dugu loptu ka Anđusu. Doneli su odluku da podnesu krivičnu prijavu protiv novinara. Grešni trener koji valjda sada shvata gde je došao i valjda mu je nešto jasnije zašto su njegovi odavde zbrisali, ima principijelan stav. Tako su mu sugerisali advokati, kažu nam u Zvezdi. Trener potvrđuje da su ga pomenuti ljudi posetili u hotelu i da mu je Anđus objasnio da duguje pare njegovom prijatelju. Gde god da dodate loptu u ovoj priči, Miško je neizbežan.
Novinar Anđus, međutim, odbija svaku pomisao o bilo kakvoj aferi. Kategoričan je: ni on, ni Miško, ni treći prijatelj, ništa ni od koga nisu tražili na silu. Taman posla da su pretili. Samo su prijateljski učinili novom treneru Zvezde. Njih trojica su pokrenuli veze i špica za bajku je krenula. Samo je nedostajao čarobni prah, ali svejedno: Slaviša se od fudbalske žabe, pretvorio u princa.
A u Zvezdi – ništa novo. Sa trenerom koji je pristao da radi za 120.000 evra godišnje, što je sitniš i za ovakvu fudbalsku sirotinju kakva je naša, nekada slavni klub koji balansira na ivici ambisa, konačno treba da zaustavi apsolutizam Partizana. Možda je Anđus u pravu, možda sadašnje rukovodstvo stvarno nema viziju. Taksistu Miška su na trenerskoj klupi mogli da dobiju za 12.000 hiljada evra godišnje.
Da su se cenkali, dobili bi ga i džabe. Ako, daleko bilo, sa Topčiderskog brda ode i Stojanović, šta treba da učini Džaja? Da pozove taksi i kaže:
– Vozi, Miško – na Marakanu!
