Mandić: Jedino je kum Peruničić trofejnijiKum mi je, ali moram da ga prestignem. Želim troje dece – kaže rukometaš koji je osvojio deset trofeja u karijeri, a sledeće sezone će ponovo nositi dres Partizana
Vladimir Mandić
Osporavan je i kada je bio reprezentativac. Iako je bio najmlađi kapiten u istoriji Partizana. Dočekao je svojih „pet minuta“. Za najboljeg igrača minule završnice Kupa Srbije proglašen je - Vladimir Mandić (31). Kao kapiten Vojvodine osvojio je deseti pehar u karijeri!
-
Jedino je Predrag Peruničić trofejniji od mene u srpskom rukometu. Stari je, duže je igrao. Kum mi je, ali moram da ga prestignem. I ovako je fina brojka - ne bez ponosa počinje priču Vladimir Mandić za „Sport“.
Interesuje nas da li je onda Peruničić, zahvaljujući njemu kao kapitenu, osvojio neke trofeje u Partizanu...
-
Ne, ne, ja sam neke trofeje osvojio zahvaljujući Perunu. Kada sam imao 21-22 godine, skinuo je kapitensku traku i stavio je meni na ruku. Za mene je to bio neverovatan gest. Mnogo mi je to značilo. Bacio me je u vatru, puno mi je to pomoglo u daljoj karijeri.Vraća se Vladimir u Partizan. Kako je već rekao, vraća se - kući. U klub za koji navija, tamo gde su ga navijači stavili u pesmu...
-
Ogromna je to čast za mene. Za to se igra, zbog toga se trenira i odriče. Jedini sam rukometaš koji je ušao u tu igračku himnu Partizana. Oduvek sam imao odličnu komunikaciju sa navijačima Partizana. Kako drugačije da bude, kad sam i ja veliki navijač crno-belih.
Sada već malo ko zna da je prve igračke korake napravio u - Crvenoj zvezdi. Moglo bi, dakle, da se kaže da ga je Zvezda lansirala na rukometno nebo.
-
Svako ima pravo da pogreši u životu - smeje se Mandić. - Šalim se, naravno. Nikada nisam krio da sam počeo u Zvezdi. Uostalom, Zvezda je veliki klub. Navijač sam Partizana, ali ne mrzim Zvezdu. Počeo sam kod Ilije Jovića i Marka Isakovića, prve trofeje osvojio sam u Zvezdi. Bio sam prvak sa kadetima, juniorima i seniorima crveno-belih. Istina, u seniorima sam igrao samo jednu utakmicu, ali upisano je i moje ime. Moj otac i ja navijamo za Partizan, a stariji brat za Crvenu zvezdu.Nema sumnje da je Mandić jedan od najboljih levih bekova u Srbiji. Partizan je sa njim dobio vredno pojačanje.
-
Ako budem u formi, voleo bih da igram za reprezentaciju na EP u Srbiji. Uvek sam bio realan. Treniram ozbiljno i ako zaslužim, voleo bih da me pozove selektor Vuković.Jedan od razloga prelaska u Partizan je i poslovne prirode.
-
Imam privatnu firmu u Bosni i Beogradu. Ova u glavnom gradu se bavi nekretninama. Volim Novi Sad, ali uželeo sam se Beograda. Uostalom, Novi Sad je na samo pola sata vožnje automobilom...
Šta bi na to rekli pripadnici saobraćajne policije...
-
Dobro, napišite na sat vremena od Beograda - ponovo se smeje Vlada.
Može da se kaže da je naš sagovornik i poslovan čovek.
-
Sport mi je pomogao da budem uporan i da pobeđujem. Sazreo sam. Ranije sam gledao samo koji ću auto da kupim. Kada sam sa 25 godina napustio rukomet, ušao sam u poslovne vode. Bio sam kao tele. Nisam znao šta su uplatnica i faktura. Za godinu dana sam sve naučio. Razvio sam osećaj za posao.Najveće blago je ćerka Saša.
-
Mislim da sam dobar otac, mada sam popustljiv. Svaki je otac slab na žensko dete. Već sam je razmazio. Kad treba da budem strog, ne mogu. To ostavljam njenoj majci, Jeleni. Posvećujem Saši vreme koliko god mogu. Sada ima četiri godine. Planiram još dece. Deca su najveće bogatstvo. Bar još dvoje. Kao pravi Balkanac i Hercegovac, priželjkujem da drugo dete bude sin. Videćemo kad će to da se desi – kaže Vladimir Mandić, koji je uvek umeo da zatalasa sportsku i estradnu javnost.NEKADA VAŽIO ZA ZAVODNIKANekada je Mandić važio za zavodnika.
-
Nekad bilo, dok sam bio mlađi. Išao sam na takva mesta i davao povod za takva pisanja tabloida. Veći je sada zavodnik Ljuba Jovanović, dečko Nataše Bekvalac i moj saigrač iz Vojvodine. Mada, ne bih se menjao sa njim, dobro mi je i ovako – priča Vlada.JUNAK „ŽUTE ŠTAMPE“Ranije nisu mogle da se otvore novine a da u njima neme Vlade Mandića. Uglavnom su bile teme: te sad je sa ovom devojkom, te sa onom devojkom, u ovom ili onom noćnom klubu.
- T
o godi u početku, ali vremenom ljudi počnu sa tobom da ispiraju usta. Izmaklo mi je kontroli, previše sam ušao u žutu štampu. Zaboravi se da si sportista i to počne pomalo da boli. Sada mi je mnogo draže da se o meni piše u sportskim novinama – iskren je bivši plejboj.
TRI TETOVAŽENije ni Mandić, kao mnogi sportisti, odoleo tetoviranju.
-
Prvo me je, 2004. u Magdeburgu, Nenad Peruničić nagovarao da se tetoviram, ali tada nisam hteo, nisam se tako osećao. Moj zemljak, Hercegovac, koji drži radnju na SPENS-u, uradio mi je prvu tetovažu 2005. godine. Čim sam video vuka u katalogu, izabrao sam ga. Sećam se da je mnogo bolelo, jer je koža na preponama prilično tanka.Još dve tetovaže se nalaze na leđima i ramenu.
-
Na leđima je ispisano na staroslovenskom jeziku „S verom u Boga polazi sve“. Vernik sam, pravoslavac, Srbin, postim čitav post, idem u crkvu kad god mogu. Rame mi krasi Car Dušan. Mnogo volim istoriju i mnogo knjiga o njemu sam pročitao. Srbija je uvek vodila odbrambene ratove, a samo sa njim smo bili osvajači. Pod njim smo imali dve trećine Balkana. Posebna je on ličnost. Imamo i neku sličnost. Njegova žena je bila Jelena, moja se tako zove - smeje se, treći put, Vladimir Mandić.
TRI I PO GODINE BEZ OCANajteži dani u Vladinom životu su kad mu je otac Momčilo, proveo u zatvoru u Sarajevu tri i po godine.
- N
e daj Bože nikome da to oseti. Kada me novinarka zvala za reakciju povodom njegovog hapšenja, ja nisam mogao da verujem da je to tačno jer sam se sa njim čuo sat vremena ranije. Pozvao sam mu suprugu, rečeno mi je da su ga iz Budve helikopterom odvezli u Sarajevo. U tom trenutku sam izgubio pet godina života. Od tog trena, do kraja tog dana, ne pamtim više ništa. Kao da sam bio u komi – nerado se priseća.
Tada je bio igrač španske Altee.
-
Mnogo mi je pomogao Ivan Nikčević, tadašnji saigrač. Posle toga nisam više želeo da budem u Španiji, odmah sam raskinuo ugovor sa Alteom. Otišao sam u Bosnu, da pomognem. I firmi i ocu. Mnogi prijatelji su mi tada okrenuli leđa. Sada se opet javljaju. Na početku je izgledalo da Moma neće da izađe 20 godina. Dok je otac bio u zatvoru, ja sam živeo na relaciji Sarajevo-Trebinje-Bijeljina. Praktično sam te tri i po godine proveo u automobilu. Sve to vreme otac je stoički podneo.Sledi i objašnjenje...
-
Jačeg čoveka od njega nisam video. On je mene psihološki dizao, umesto da bude suprotno. Stalno mi je govorio da moram da izdržim i ostanem jak. Iz zatvora je izašao jači i mlađi. Rekao mi je da se u zatvoru naučio strpljenju.
PROFILDatum i mesto rođenja: 10. februar 1980. Sarajevo
Visina: 198 cm
Težina: 108 kg
Klubovi: Crvena zvezda (1995-1997.), Partizan (1997-2004.), Magdeburg (2004.), Vojvodina (2005, 2008/2011.), Altea Španija (2006.)
Trofeji: šampion države sa Crvenom zvezdom (1996.), Partizanom (1999, 2002. i 2003.) i Vojvodinom (2005.). Osvajač nacionalnog Kupa sa Crvenom zvezdom (1996.), Partizanom 1998. i 2001.) i Vojvodinom (2005. i 2011.)
Međunarodni uspesi: sa Magdeburgom bio u polufinalu Lige šampiona, sa Partizanom dva puta ispao u polufinalu Kupa kupova (protiv Teke i Sjudad Reala).
Reprezentacija: 45 utakmica.
