ja kad bih sad počela da pričam šta je sve doživela i (na sreću) preživela porodica moga muža, ne bih prestala do jutra sa pisanjem.
tu ima materijala za jedan solidan roman. o ratu, o stradanju, o nepravdi, o ponosu, o čovečnosti, o istini, o lošim ljudima, o dobrim ljudima. pre svega o snazi života, optimizmu i istrajnosti u najgorim uslovima.
to je storija iz prošlog i neposredno posle prošlog rata. jako teška porodična priča, prava drama.
e sad, priča se ponavlja u ovom ratu ali pomnožena sa 7. zato što je sedmoro (od osmoro) dece sa svojim porodicama ponovo izgubilo sve i ponovo se pokrenulo u '' ne znam kuda ću'' smeru. od šire porodice više ih ima ''preko bare'' nego ovde.
ne znam, ja od kada znam za sebe nemam neki siguran posao, stalno je to neka borba, ali ta borba čini da ti mozak bude svež a ruke brze. nema opuštanja, nema budžeta, nema ono, zatvorim vrata kancelarije u 5 i ne mislim na posao do sutra, ne mislim kako ću da naplatim to što radim svaki dan, o plati razmišlja neko drugi. mi moramo uvek da mislimo bar 6 meseci unapred, da ulažemo silan rad u nešto što ne znaš da li će prerasti u (is)plativ posao. ali mi smo tako navikli, ima to i svojih prednosti, a te su da si spreman na sve. uvek.
problem sa ljudima koji se uvale u te neke sigurne budžetske poslove (tu spadaju i vojna lica, naročito), što oni sa godinama zapravo postaju nesposobni za bilo šta izvan onoga što rade (a i to što rade ne traži mnogo vijuga i kreativnosti) i onda kada taj posao izgube, ostaje im samo očaj. razumem da nije lako izaći iz og začaranog kruga.
ljudi su ranije (kada su radili na zemlji) lakše podnosili sva ta razna stradanja. oni su, budući da su ceo svoj život sami proizvodili vlastiti hleb i opstanak, naprosto znali da samo ako prežive relativno zdravi, moći će da stvore sve iznova. danas, nažalost, postali smo mnogo ovisniji, sve je nekako izvan nas samih i sve manje utičemo na sopstveni život.
ima i onih koji se sa time ne mire pa i dalje kreiraju svoj život po svojoj volji, ali takvih jakih je sve manje.
edit:
da ne zaboravim, maki, dobro nam došla ponovo
ne sekiraj se za posao (to važi i za ostale), ko iskreno traži , taj će i naći. ne mora se uvek raditi baš ono što se želi, u nekim teškim vremenima mora se ponešto i istrpeti. istina je da ne može uvek biti loše. važno je raditi na sebi i ne prepuštati se letargiji, a prilika će se sigurno pojaviti.
