Portret bez rama: Duško VujoševićNosač kluba
upload picture (Dragan Stojanović)
U Partizanovu košarkašku luku je ponovo uplovio nosač kluba. Duško Vujošević je za armiju navijača „crno-belih” ono što je nosač aviona kod najmoćnijih vojnih država.
Kada je pre dve godine otišao iz kluba to je izgledalo kao da se Partizan lišava svog najmoćnijeg oružja. Pod njegovim komandovanjem „crno-beli” su pobeđivali gde god bi se iskrcali.
Uzastopno su osvojili devet titula prvaka naše države, tri nacionalna kupa, četiri puta trijumfovali u Jadranskoj ligi i pravili čuda u Evroligi (četvrti 2010).
U Ruskoj pravoslavnoj crkvi predviđen je mestobljustitelj – čuvar patrijarhovog trona dok on ne bude u mogućnosti da obavlja svoju dužnost. Kada je Vujošević otišao u moskovski CSKA imenovanje njegove desne ruke Jovanovića mnogi su shvatili upravo kao čuvanje mesta Partizanovom košarkaškom patrijarhu dok se ne vrati.
Da li je to zaista bila takva zamisao od početka nije toliko ni bitno. Najvažnije je da je sada Vujošević u ulozi onoga koji treba da nastavi nisku uspeha. Pod vođstvom njegovog učenika Partizan je izjednačio, a ove godine i srušio Zvezdin rekord od deset uzastopnih titula državnog prvaka postavljen 1955.
To nije breme koje bi uplašilo Vujoševića. On je imao hrabrosti da sa 27 godina preuzme prvi tim Partizana i da ga vodi u Kupu šampiona (treće mesto 1988). Imao je hrabrosti da 1991. iz Partizana ode u Crvenu zvezdu. I da deset godina kasnije opet preuzme „crno-bele”, iako je sigurno bio svestan da mu to nije zaboravljeno. Imao je hrabrosti i da uđe u sukob s nestrpljivim navijačima svog kluba.
Imao je hrabrosti i da se prihvati da bude prvi selektor samostalne crnogorske reprezentacije dok je bio u trustu mozgova srpske košarke i trener Partizana. I zbog toga je bio na vatri, ali se nije opekao.
Vujoševiću se prigovara da je uspešan samo u Partizanu. Time mu se, u stvari, odaje najveće priznanje.
Prvo, priznaje mu se da je prorok u svom selu, a od biblijskih vremena se smatra da to niko nije postao. Drugo, upravo je podvig nad podvizima da se s nekim našim klubom postane u ovo vreme strah i trepet u Evropi.
Vujošević je trener. Njegov zadatak nije da bude sladak. Sadašnji sport je teška borba i on se bori. Kako zna i ume.
Pare troši na umetničke slike. Čita dubokoumne knjige. Novinarska pitanja su mu povod za besede, koje naizgled nemaju ništa s košarkom.
Očinski brine o mladim igračima. Može neko da bude najdarovitiji košarkaš na svetu, ali ako neće da pogine da bi ispravio grešku saigrača – za takvog nema mesta kod Vujoševića.
Vujošević se vratio kao simbol Partizana. Najbolja potvrda za to – s njim je klub sklopio ugovor na neodređeno vreme! Međutim, trenere nikada nije držalo ono što piše, nego uspesi. A Vujošević treba da nadmaši sebe.
Ivan Cvetković
objavljeno: 01.07.2012.
