by Foteljas » 11 Aug 2024, 15:01
Zavrsene jos jedne igre, pa da dam svoj zavrsni utisak.
Svakako, i pored ove euforije danas, ovo je bilo slabije izdanje srpskog olimpijskog tima. To se lepo vidi i iz ukupnog bilansa medalja, gde smo bili osetno slabiji nego na prethodne dve olimpijade (koje takodje nisu bile bas skroz idealne); ali se jos vise vidi iz cinjenice da po mom slobodnom uverenju (a i uverenjima vecine forumasa koji su ovde aktivno pratili predolimpijski period i same igre) stepen realizacije medalja u odnosu na ukupni potencijal nikada do sada nije bio slabiji. Tim je to gore zato sto se ne moze reci da smo poslali drugi najveci tim od Barselone naovamo, a da je bio prepun „turista“, kao npr. timovi iz Sidneja 2000. ili Londona 2012. No, ipak smo uspeli da odbranimo tri zlata, i to ce biti veliki zadatak za naredne igre.
Zlatne medalje ovoga puta doneli su oni koji su to svojim prethodnim sportskim karijerama i tradicijom najvise i zasluzili. Zorana Arunovic je vec u poznijim sportskim godinama napokon uspela da uzme i tu poslednju medalju koja joj je nedostajala u kolekciji, i to prvu pa zlatnu. Mikec je pak uspeo da udje u krug relativno malobrojnih srpskih mulimedaljasa i da sebe legitimise kao verovatno najboljeg srpskog muskog strelca u dosadasnjoj istoriji. Velika smirenost je trebala da se u dve poslednje serije finala prvo izjednaci, a onda i pobedi.
Teniski GOAT je u Pariz dosao po jedini trofej koji nije osvojio u dosadasnjoj karijeri. Mnogi (ukljucujuci i mene) bili su skepticni, mislili da mu karma nece dati, da je mator, da je nedovoljno oporavljen od povrede. Sve je dematovao, osvojio turnir bez izgubljenog seta, na spektakularan nacin je osvojio dva tajbrejka u finalu i dokazao svima da je zaista najveci igrac u dosadasnjoj istoriji tenisa. Zamerku vise niko ne moze da mu nadje.
Vaterpolisti su napravili mozda i najveci podvig i vaskrsnuce od domacih ekipa na olimpijadama u protekle tri-cetiri decenije. Od izvlacenja protiv Japana, poraza od Australije, do sjajnih partija protiv Grcke, SAD i doktorska partija protiv Hrvata. Tri zlatne medalje u nizu, jbt!!!
Tekvondoka Aleksandra Perisic je jedina opravdala svoj kvalitet od boraca. Kockala se u prvoj borbi, zatim dve dominantne pobede u eliminacijama, ali nazalost u finalu se neiskusnija protivnica ipak pokazala boljom.
Kosarkasi su po ko zna koji put usli u epsko pripovedanje. Kao sto su ljudi moje generacije decenijama prepricavali kako smo bili ravnopravni sa Drim timom 3 puna 24 minuta, neki novi klinci ce prepricavati kako smo sada ne samo bili ravnopravni, vec i vodili svih 37 minuta. Nazalost, u toj kosarci nama u zadnje dve decenije uvek fali neka sitnica da sve bude sjajno. Mozda da se nismo onako kockali protiv Australije, vratili se iz ponora, da bi nam onda karma to nadoknadila protiv SAD… Ovako, i bronza sija zlatnim sjajem, ostaje nada da cemo moci jos koji put da vidimo Bogdanovica i Jokica u istom timu (neverovatno je da su tek sada posle pet godina od onog nesrecnog svetskog prvi put igrali zajedno), pa da se nekako pojuri bar jedno zlato koje nam vec predugo izmice.
Ostali… uh, sta reci, a ne zaplakati.
Mesavina nesrece, razocerenja, podbacaja i sve to u ogromnim kolicinama. Ono sto sam nazvao srpskim olimpijskim sidromom.
Iz tih koji su ostali bez medalje, ipak se izdvaja njih nekoliko koji nisu (potpuno) razocarali ni podbacili. Natali Sadrini je medalja bukvalno ukradena sramnim sudjenjem. Kosarkasice su uknjizile dve pobede, da nije bilo debilnog sistema takmicenja, stelovanja rezultata i nazovi zrebova, da su imale neke lakse protivnice u cetvrtfinalu, mozda su cak i tu mogle nesto vise da urade, ovako plasman medju osam je ogroman uspeh. U nesto manjoj meri to se moze reci za odbojkase, kojima je i sam odlazak na igre bio veliki uspeh. Jedna pobeda u ispostavice se ne preterano bitnom mecu protiv Kanade i otkinuta dva seta Francuskoj jesu uspeh, ali da je bilo samo malo vise koncentacije, mozda su i oni mogli do cetvrtfinala. Angelina Topic je pokazala veliko srce i uspela da se izbori da udje u finale sa povredom skocnog zgloba, sto je ispao podvig ravan osvajanju medalje (za koju je trebalo nikad manje, da stvar bude jos tuznija). Rvac Cabolov je bio blizu medalje, ali po srpskom obicaju, igrama van terena nikada nismo bili dovoljno dorasli, pride ga je onaj pajac i povredio u zadnjih 30 sec borbe. Kod dzudista ispalo je da su oni koji su najvise bili u senci i od kojih se najmanje ocekivalo, Stahinja Buncic i Milica Zabic ostvarili i najbolji utisak, pogotovu Milica, koja nije imala ni srece (oborila olimpijsku samipionku 30kg tezu krmacu od nje, ali u ekipnoj borbi, gde to nije imalo veceg znacaja). Strelac Lazar Kovacevic pokazao je da ima perspektivu ulaskom u finale trostava, ali ga je u njemu ocito pojela trema.
Naravno, ni povrede nisu mimoisle srpski tim. Dvoje kandidata koji su bili apostrofirani za zlato, Ivana Spanovic i Stevan Micic nisu ni uspeli da se bore. Pri cemu je za mene nekom losijem utisku od ove prve grupe uticalo to sto su te povrede krili od javnosti, narocito Ivana koja je najaviljvala kako je sve podredila zlatu na OI, ovako ispao je pomalo i tuzan kraj jedne lepe sportske karijere.
Nazalost, od ovih kojima sreca nije bila naklonjena, daleko je duzi spisak onih koji su podbacili na igrama. Mnogima su najvece razocarenje bili basketasi, koji su prepotentno najavljivali zlato, a na kraju se nisu plasirali ni u finale (iako je ispalo da su u grupi pobedili oba finalista). Na mene je daleko vece razocarenje ostavio rvacki tim, jer se i pored Cabolovljeve borbe za bronzu ispostavilo da niko nije uspeo da napravi nesto vise, cak ni da primirise medalji, uz generalno vrlo lose partije. Dzudisti Majdov i Kukolj, jedino po cemu ce biti upamceni ce biti neotesani izlivi besa prema sudijama. Preostalo dvoje boksera takodje povika na sudjenje, ali pre ce biti da je u pitanju bilo neugodan povratak u realnost nakon previse hajpanja u virtuelnom svetu. Dvojica tekvondoista, iako su naknadno pozvani na igre, ovoga puta nisu ostavili narocit dojam gubeci od Afrikanaca, da li su tome kumovale povrede ili nesto drugo, to je vec drugo pitanje, ali sve to je bilo vrlo bledunjavo. Razocarala je i Adrijana Vilagos, mozda je javnost i od nje previse ocekivala da donese olimpijsku medalju, ali neplasiranje u finale nakon srebra sa EP je ipak kiks i neuspeh, tesko da se moze traziti opravdanje u mladosti, jer su i drugi mladi olimpijci upravo na ovim igrama postizali svoje PB-ove. Iako su uzeli timsko zlato, ne treba zaboraviti da su i Mikec i Arunovic podbacili u svojim pojedinacnim disciplinama, pogotovu Mikec koji je sjajno pucao u kvalifikacijama.
Odbojkasice sam namerno ostavio za kraj ove grupe. Ispasti na ovakvo jakom turniru u cetvrtfinalu samo po sebi nije neuspeh. Posle decenije donosenja medalja u kontinuitetu, i one imaju pravo da neki turnir odigraju slabije. Ali ispostavilo se da je tu bilo previse improvizacije, pocev od neigranja svetske lige, preteranog mesanja karata, slabe forme, loseg trenerskog vodjenja, pa nije ni cudo da smo iz utakmice u utakmicu izgledali sve losije i gubili svaku narednu sve gorim rezultatom. Italijan je valjda napokon otisao, valjda sada videti kako dalje, jer su osvezenja u vidu novih igracica na vise pozicija neophodna.
Naposletku tu je i treca grupa onih od kojih nije bilo preteranih ocekivanja, a oni nista bitno nisu ni napravili. Doduse, kajakasi su uspeli da izbore jedno finale i 6. mesto, i to je bilo to od zapazenijih rezultata. Veslaci nisu uspeli ni to (fascinantno je kako su „izgubili ritam“ pred samim ciljem u polufinalu u momentu kada su bili na mestu koje je vodilo u finale). Plivaci su se ocito bili zadovoljili medaljama sa EP, pa i pored dva polufinala, rezultati su bili daleko od licnih najboljih rezultata. Za Lajovica, Bibica, Arsicevu, Izabelu Lupulesku i dvoje biciklista je najveca nagrada sto su i videli Pariz.
Sve u svemu, nije ovo tako dobro bilo, iako se utisak ovih zadnjih par dana malo popravio. Mozda ne tako lose kao nastupi na olimpijadama 2000ih, ali u odnosu na potencijal i dve prethodne svakako je sve to bilo tanje (i tek se sada vidi koliko Rio i Tokio sjaje kako je proslo vreme, a mi se i tada nervirali dok nam je Dexi tada lepo bio pricao da se opustimo). I sve to u okolnostima da sada nije bilo Rusa i Belorusa koji su u Tokiju imali oko 80ak osvojenih medalja.
Da niko od glavesina u OKS i pojedinim savezima nece snositi nikakvu odgovornost, to znamo.
Da li ce se nesto popraviti za predstojece cetiri godine do Los Andjelesa, ostaje da se vidi.
Sto se spotista tice - manje hajpa po drustvenim mrezama, snimanja reklamnih spotica, prepotentnosti i prozivanja sudija, vise rada i hladnijih glava, pa ce i oni pravi rezultati doci. Vaterpolisti su najbolji dokaz za to.
SOS = Srpski Olimpijski Sindrom
