Dosije Vlada Jovanović: Epilog
.
Ako se pitate zašto tek sada pišem o ovoj temi umesto kada je bila aktuelna, postoji više razloga za tako nešto. Prvi je to što sam čekao da se malo slegne prašina oko odlaska jednog trenera i dolaska drugog. Drugi razlog je zato što sam puno razmišljao i razgovarao sa ljudima na tu temu i dosta preispitivao svoje stavove. Prvobitno sam čak i odustao od pisanja bloga. Na kraju sam postavio sebi pitanje da li su moji stavovi i razmišljanja dovoljno drugačiji od onog što je već izneseno po sportskim rubrikama raznih novina i sajtova. Smatram da jesu.
Ovaj blog nije pisan u formi prethodna tri (prvi, drugi, treći) na temu sada već bivšeg trenera KK Partizan. Presuda za ovu sezonu je doneta i nikakav žalbeni proces neće promeniti odluku uprave KK Partizan. Sa druge strane, nisam želeo da preterano opteretim neke nove čitaoce sa previše prethodnog štiva kako bi što lakše „ušli“ u ovaj blog.
REZULTATI: Šta god drugi pričali, rezultati su na kraju uvek glavno merilo ocenjivanja nečijeg rada. Pet od šest mogućih „domaćih“ trofeja i jedan plasman u top 16. Ako vam je ovo bila prevelika cena za tranziciju KK Partizan bez Duleta Vujoševića... onda ništa. Na putu za top 16 ove godine nalazila se izuzetno teška grupa. Ako vam je argument da nijedna ekipa iz te grupe nije završila na Fajnal Foru, onda svesno ignorišete činjenicu da protivnici Efesa, Reala, Armanija i Makabija u daljim fazama nisu morali da igraju protiv Galinarija, Farmara, Rudija Fernandeza, Ibake i Iljasove. Na putu do šeste uzastopne titule u Jadranskoj ligi je bio Makabi u Tel Avivu. Po ovom pitanju ne idem po principu „čak i da je Partizan prošao u finale, tamo bi sigurno izgubio“. Zašto? Zato što to ne opravdava izuzetno slabu igru protiv Cedevite u polufinalu i ta utakmica je jedna od najslabijih tačaka dvogodišnjeg rada Vlade Jovanovića na mestu prvog trenera. Ovako ostaje treće mesto u ligaškom delu koje bi se moglo oceniti kao pozitivna nula. Na putu do kupa i domaće titule prepreke su bili Miroslav „Muta“ Nikolić i Svetislav Pešić. Nijedan trofej se ne podrazumeva i nijedan se neće osvojiti bez učešća klupe. Dobro, „Drim Tim“ iz 1992. je izuzetak. Da je Vlada Jovanović imao najjaču ekipu, imao je. Da je imao najiskusniju ekipu, pa ne bi se to baš tako moglo reći. Od mlađih igrača koji su imali zapaženije uloge u ekipi Radnički je imao samo Sinoveca (1988. godište) i Birčevića (1989. godište) dok je Gaderforš otišao u toku sezone. Ostatak ekipe čine igrači od 26 godina i stariji. Crvena zvezda Beograd Diva je bila daleko bolja po tom pitanju, gledajući da su šansu dobijali Nedović, Milutinović, Lešić, Lazić, Čović i Subotić, čija se godišta kreću u rangu od 1988. do 1991. Međutim, i dalje su glavnu ulogu u ekipi imali prvo Morison, pa Omar Tomas, Petar i Bojan Popović, Mile Ilić i kasnije Vuk Radivojević. Vlada Jovanović je od igrača starijih od 1988. godišta (ako ne računamo Pekovića koji je otišao pre borbe za trofeje) na raspolaganju imao prvo Loa, zatim Džejmsa i na još Božića, Kecmana i Katića. Od tih igrača nosioci su bili samo američki plejmejkeri i donekle Kecman.
AUTORITET: Vlada Jovanović je tu imao jedan od najtežih zadataka. Zadržati (to jest zaraditi) autoritet kod igrača, a bogami i kod sudija posle skoro decenije Duška Vujoševića. Po meni, pretežak zadatak bar za prve dve godine na mestu prvog trenera. Na terenu je sigurno bilo manje discipline nego za vreme Vujoševića ali to ne znači da ona nije postojala. Na najvišem nivou je bila dok je Peković bio u klubu (koji je bio pravi vođa na terenu), da bi po njegovom odlasku značajno opadala sve do sredine Superlige kada su se ponovo „zbili redovi“, kako to vole da kažu prekaljeni sportski radnici. Sa druge strane, hteli mi to da priznamo ili ne, bitan deo eventualnog uspeha ekipe je tretman kod sudija. Za ove dve godine smo imali vrlo zanimljivu situaciju da je Partizan generalno imao bolje suđenje u Evroligi nego u Jadranskoj, kao i da su sudije u regionalnom takmičenju sebi davale „oduška“ posle višegodišnjeg, iz njihovog ugla gledano, „terora“ Duška Vujoševića. Prebacivati Vladi Jovanoviću što na sudijske greške nije reagovao kao njegov učitelj, to baš i ne ide. A pored toga je i pomalo licemerno.
VOĐENJE UTAKMICA: Po ovom pitanju bi se mogao postaviti aksiom koji je preovladavao kod jednog značajnog broja navijača Partizana. Za maltene svaku veliku pobedu Partizana pričalo se da je do nje došlo:
1) Uprkos lošem vođenju ekipe od strane Vlade Jovanovića.
2) Zbog pripreme utakmice od strane Duška Vujoševića.
3) Zbog čistog individualnog kvaliteta igrača Partizana.
Razlozi su se i kombinovali ali se nisu menjali u osnovi. Mene zanimaju odgovori na sledeća pitanja:
1) Koliki je udeo Vlade Jovanovića u rutinskoj pobedi protiv Makabija u Evroligi bez povređenog prvog pleja?
2) Kako je Partizan uprkos njemu uspeo da dobije Real Madrid sa Fernandezom i Ibakom? Na čist individualni kvalitet?
3) Preokret protiv Armanija? Da nisu igrači krenuli da igraju protiv njegovih instrukcija?
4) 8:1 protiv jednog od najboljih trenera u Evropi? Pa da li je bila baš tolika razlika u kvalitetu ekipa, pogotovo u finalu plejofa kada je Partizan bio značajno oslabljen?
Naravno, sigurno je da je bilo i loših taktičkih izdanja Vlade Jovanovića tokom ove dve godine. Često mu se zameralo da zna da se „blokira“ tokom tajmauta, što je moglo i da se vidi u direktnim prenosima. Pa opet, Partizan je često odgovorao serijama u svoju korist posle takvih „beskorisnih“ tajmauta. Sa druge strane, najveće zamerke se odnose na tri utakmice iz ove sezone. Prva protiv Šarloa u Belgiji kada je ispuštena velika prednost u prvoj utakmici bez Pekovića na terenu. Druga utakmica je protiv Armanija u Pioniru kada je takođe ispuštena velika prednost, ovog puta na domaćem terenu. Treća je protiv Cedevite u polufinalu Jadranske lige kada je ceo pristup meču od prvog do poslednjeg minuta bio na vrlo niskom nivou. I za te tri utakmice se slažem da snosi veliki deo krivice. I pored toga, to je nedovoljno za negativnu ocenu njegovog rada. Da ne idemo u nedogled, za neku dublju taktičku analizu smatram da nisam kompetentan jer, za početak, nisam završio trenersku školu. Pa eto, ako neko može meni laiku da odgovori na ova četiri pitanja za početak, lako ćemo za kasnije.
TRANSFERI: Postavljalo se pitanje da li će Partizan i posle odlaska Duška Vujoševića ostati magnet za talentovane mlade igrače kao i za kvalitetne strane igrače. Po tom pitanju se ništa nije promenilo u prethodne dve godine o čemu svedoči prelazak nekoliko vrlo talentovanih mladih igrača u redove Partizana. Dovođeni su stranci sa zavidnim CV-jem za naše uslove. Na pozajmicu su dolazili Peković, Mačvan i Raduljica. I sve to uprkos treneru početniku na klupi. Da je bio toliko loš koliko se tvrdilo, pa verovatno bi to uticalo na dolazak bar nekih od navedenih imena. Ipak, Vladi Jovanoviću se zamera da nije stvorio igrača za prodaju tokom ove dve godine (Veseli je ipak delo Duleta Vujoševića) pošto je to bio jedan od glavnih načina za finansijski opstanak kluba. Mogu samo delimično da se složim sa ovim ali ne mogu da se ne osvrnem na činjenicu da je para u evropskoj košarci sve manje (ako izuzmemo Tursku) i da je plaćanje obeštećenja klubovima prilikom prelaska igrača postalo izuzetak a ne pravilo. Naravno, ovo ne važi za prelazak u NBA. Što se tiče dovođenja stranaca, mora se priznati da se tu Vlada Jovanović nije proslavio. Za ove dve godine može se reći da su dobar izbor bili Gist, Džerels i Bertans. Sa druge strane, Lafajet, Džavai, Klobučar i Lo su definitivno bili promašaji dok je Džejms negde između. Čekovski je suviše mlad za bilo kakvu ocenu.
RAZVOJ IGRAČA: Jedna od najčešćih zamerki Vladi Jovanoviću je slab napredak u igri Milosavljevića i Čakarevića od kojih se očekivalo više. Tu se donekle slažem (više u slučaju Čakarevića). I ja sam više očekivao ali sa druge strane obojica su ipak pokazala izvestan napredak u igri od dolaska u Partizan. Sa druge strane, često se zaboravlja da je pre njega Lučić bio igrač koji je za dve godine odigrao ukupno 40 minuta u Jadranskoj ligi i jedan minut u Evroligi. Danas je to ozbiljan kandidat za reprezentaciju. Kao najveća zamerka se ističe i dalje prevelika uloga Pere Božića nauštrb mladih igrača. Hajde za početak statistički da pogledamo: Pera Božić je u godini Fajnal Fora igrao u proseku 17 minuta u Evroligi. U prvoj sezoni kod Vlade Jovanovića je igrao 12 minuta a u drugoj 7 minuta u proseku (za dizanje proseka je najzaslužnija utakmica protiv Makabija kada je zbog povrede Loa bio prvi plej). Za Jadransku ligu je bilo 20 pa 15 pa 14 minuta u proseku. KLS nepunih 12 minuta prosečno. Što se tiče davanja prednosti njemu ispred Miljenovića, kao glavni razlog se navodila fizička nespremnost mladog košarkaša na košarku u Evroligi i Jadranskoj. Ako mislite da su pogrešili i kao razlog za to navodite odlične partije na pozajmici u Mega Vizuri, samo bih zamolio da uporedite nivo takmičenja u KLS sa ova ostala dva takmičenja. Ni Dule Vujošević nije sastavljao ekipu i pružao šansu po ukusu navijača.Na primer, iako se u poslednjoj sezoni Perovića u Partizanu videlo da ga je Peković prestigao po kvalitetu, postojao je red kojim se ide pa je „Pekmen“ mesto prvog centra dobio tek po odlasku Perovića.
SUMMA SUMARUM: Poslednja utakmica na klupi Partizana je bila vrlo simbolična za Vladu Jovanovića. Pljuvanje koje je bilo standardan repertoar tokom njegovog boravka u Partizanu je konačno materijalizovano, samo ovog puta od strane protivničkih navijača. Kao što je istrpeo i prethodne dve godine, tako je i preko ovoga prešao dostojanstveno koliko god su mu to prilike dozvoljavale. Iz vrlo neprijatne situacije izašao je kao pobednik, sa ukusom gorčine. U tom trenutku je vrlo verovatno znao da mu je to poslednja utakmica na klupi koliko god su se uprava KK Partizan i Dule Vujošević takmičili u demantovanju toga. Pobednička fotografija iz Železnika puno govori u prilog tome. I bez ikakve želje da omalovažavam Duška Vujoševića ili KK Partizan uopšte, potez uprave prilikom odlučivanja o treneru je bio „ziheraški“. A to je nešto što nije bila odlika Partizana. U suprotnom, Vujošević prvi ne bi dobio šansu sa 27 godina kao i Željko Obradović u legendarnoj sezoni.
Kakvu će karijeru imati Vlada Jovanović, to ne mogu da znam. U Donjecku će od starta imati pred sobom veoma težak izazov kvalifikacija za Evroligu. Ako bude uspešan, verovatno će samo imati sreće. Ako ne uspe da se kvalifikuje, kritičari će samozadovoljno klimati glavom i pričati kako se Partizan spasio kada je on otišao. Jedno sam samo siguran: ovo neće biti njegov jedini mandat u Partizanu.
