Košarka u Srbiji - zabava,posao ili nešto treće
ponedeljak, 14 januar 2013 11:24 Autor: MVP
Međunarodni sudija Milan Mažić Vam donosi novu priču o srpskoj košarci iz sudijskog ugla.
Pauzu u Prvenstvu svi košarkaški radnici (ako tako mogu da nazovem nas koji se košarkom bavimo i od nje živimo) iskoristili su na najpogodniji način. Mi sudije da se odmorimo od naše košarke i podsetimo se da je u svetu to, ipak, samo zabava.
To je u stvari i pitanje koje me intenzivno "proganja" od trena kada sam dobio zvanje međunarodnog sudije (pre čitavih 13 godina) i krenuo van granica tadašnje domovine. Osim finansijskog momenta, koji je kao i uvek primaran, dobio sam priliku da upoznam druge civilizacije i kulture i to ne samo na polju sporta. Nekako, kada to iz ove perspektive sagledam, to je i najveća vrednost koju mi je košarka podarila - mislim na ljude koje sam sretao (kako one dobre, tako i one loše), upoznavao i sa mnogo njih širom sveta ostao prijatelj. No, to nije tema o kojoj sam hteo da pišem...
Shvatio sam da u Evropi obitavaju dve grupe košarkaških radnika: zapadni i istočni, nekošarkaški i košarkaški, netalentovani i talentovani, civilizovani i necivilizovani, hladni i vatreni, službeni i gostoprimljivi. I sad, kada pogledam šta sam napisao, nekako su i pridevi dobro složeni, sem eventualno geografskog stanovišta.
Razlika koju sam hteo da naglasim je osnovna - negde je košarka zabava, a negde život ili smrt. Košarka bi generalno trebalo da je zabava, pored ostalih sportova, umetnosti i turizma, koja bi trebalo da uveseljava široke narodne mase i pomogne bolju produktivnost istih. Usput je ista postala, za neke, dobar biznis, pa se i pojavila grupa košarkaških radnika koji od košarke i žive. To poimanje košarke (zabava - život ili smrt) je zemlji Srbiji donelo velike rezultate, sjajne igrače i trenere (i sudije - u zagradi), ali i sve one ružne stvari koje nam se događaju.
Često o ovome polemišem sa prijateljima (koji nisu iz košarke) i uvek se dotaknem NBA lige - osnovnog šablona ove igre po svim pitanjima (mada neretko volim da kažem da je to potpuno drugi sport nego košarka bilo gde drugde). Tu se vidi da je zabava postala dobar biznis svima koji su u istu uključeni. Tako se u organizaciji i ponašaju - sve je podređeno zabavi i publici (od dovoljnog broja naplaćivanih parking mesta do "šoutajma" na terenu i van njega). Svi su u službi onih od kojih se živi: igrači, treneri, sudije, menadžeri...
Kod nas je to malo drugačije (za nekih 180 stepeni). Ovde se od publike ne živi, ovde se od publike umire. Ovde se publika moli da besplatno dođe na utakmice. Ovde se plaćaju vođe navijača. Ovde se ono malo para koje se nekako skupi tokom sezone (moljakanjima preostalih državnih preduzeća uglavnom) brani životom! Ovde (i uglavnom samo ovde) igrači ne spavaju posle izgubljenih utakmica, treneri ne spavaju noćima, sudije ne smeju da izađu iz svlačionica, a direktori klubova po novinama razvlače sve one kojih se sete, pokušavajući da opravdaju neuspeh. Ovde se ne uči da se gubi - nikad i ništa. Ovde se vrlo retko čestita boljem od sebe i radi na ispravljanju svojih grešaka. Da me neki ne shvate pogrešno, svi mi koji smo u košarci se tako ponašamo.
Setim se često i moje prve značajnije utakmice na početku internacionalne karijere: utakmica je odlučivala o ulasku na final for ženske Evrolige. Igrala se u Francuskoj i domaći tim je posle dva produžetka izgubio i utakmicu i plasman u završnicu. Na službenoj večeri cela svita čelnika domaće ekipe bukvalno je proslavljala kraj sezone. Svi, sem mene, su bili veseli i razdragani. U jednom trenutku zapitao sam direktora kluba kako je moguće da se posle ovakve utakmice i neuspeha svi tako opušteno ponašaju? I on mi je rekao ključnu stvar: "Nama je košarka posao. Svi mi koji sedimo ovde smo tokom sezone, a i večeras, uradili sve što smo znali i mogli, ali je došla bolja ekipa i pobedila nas. Hala je bila puna, navijanje korektno, nije bilo nikakvih problema. Zar od ove igre treba tražiti više? Trudićemo se da sledeće sezone još bolje uradimo naš posao".
Od tad do sad prošlo je desetak godina i uglavnom se nije promenilo mnogo toga, ni tamo, a ni ovde. Tamo se i dalje, uglavnom, zabavljaju i pokušavaju od košarke da naprave dobar biznis. Ovde se i dalje (sve teže) preživljava, a utakmice igraju na život i smrt. Još od onda zamišljam dan kada će svi košarkaški radnici u Srbiji sesti za jedan sto i pokušati i da rade isključivo u istom smeru, za iste ciljeve, jer od tog posla preživljavaju... Verovatno je moja karijera prekratka da bih to ikada doživeo.
I kad se setim svojih početaka kao igrača (na Malom Kalemegdanu, u jednom od dva velika kluba), pa preko kratke trenerske karijere, do (uglavnom) uspešne sudijske, nije mi žao što sam rastao u ovoj, našoj košarci. Mislim, uglavnom mi nije žao. Naučio sam da se uvek borim za pobedu (verujte da i mi kao sudije u svakoj utakmici pobeđujemo ili gubimo), da teško preživljavam poraz i da iz istog izađem jači. Nekako mislim da zbog toga imamo ovoliki broj vrhunskih igrača i trenera (i sudija - u zagradi) i da nas zbog toga zovu - zemlja košarke. Iako bih ponekad voleo da nađemo tu neku zlatnu sredinu, koja će nam dati od obe strane po malo... Što sam stariji, shvatam da to nije moguće!
