Opet, postoji ta opasnost da se to overdozira, i da to preraste u nešto što je veoma štetno i što kratko traje.
Onda je veliki problem završetak karijere. Oni su zvezde. Kad završe karijeru, posledice mogu biti velike. Jer oni su navikli da ljudi trče oko njih, da im se dive, da im prave usluge, da zarađuju lako pare. Oni su naučili da im pare stižu, pa im neko priđe i kaže „uloži u ovu akciju“, „ovaj posao obećava veliku zaradu“... I ceo život im prilaze ljudi, ono što mi kažemo uvlače se i oni malo izgube imunitet prema takvima. Uopšte, teško je prepoznati svoje poltrone. I onda uđu u neke kombinacije sa parama i postanu laka meta pevaranata. A upravo je teško naći smisao života, sa 35-36 godina, praktično to su ti najbolje godine i čovek ulazi u depresiju kad ne radi ništa. Obično oni nisu osposobljeni da rade. Tako da je to ozbiljan problem. Čovek ako razmišlja, mora da ih priprema i na taj neki završetak karijere. Znači, ja radim sa mladim igračima i moram da im budem i učitelj.Na trening kad dođu moraju da znaju šta da nauče, da je ispred njih perspektiva i da dolaze radosni na taj trening. Moraju da budu znatiželjni i da shvate da će biti bogatiji, bolji igrači, sa boljim repertoarom znaja i informacija. Ne treba to sad da bude barokno, neko sipanje pameti radi demonstracije znanja, nego da to budu potrebne stvari koje se metodski razvijaju tako da mogu da se prihvate i da postanu deo repertoara koji taj igrač ima.
Normalno, ako se radi na jedan takav način sa talentovanim ljudima, ako se radi više od ostalih, najverovatnije će te i dobijati utakmice. Kada se pobeđuje je super i čovek brže oporavlja, pa je motivisan za neki dalji posao. Kažem, postoji opasnost trenutno od nekog pomeranja, tapšanja po ramenima, prilaska raznoraznih ljudi koji vole uspešne i tim ljudima dovoljno je samo da su obasjani, da stoje pored igrača i kao senke su. Imaju još jednu karakteristiku, oni su tu samo dok sunce sja.
Opet ima nekih stvari koje nije moguće uraditi na lep način. Izgubi se neka jako važna utakmica ili se ekipa nije dovoljno borila... Ne smete to da gurate pod tepih i ne smete da se plašite konflikta sa ljudima sa kojima radite. Ukoliko vidite da oni greše i da je konflikt jedini način da se stvari skroje (valjda). Materija je maksimalno živa i posao je takav da čovek praktično ako jednom ozbiljnije pogreši može da izgubi utakmicu.
Šta je hemija tima? Kao što u hemiji postoje elementi koji se jedine, postoje katalizatori koji im pomažu da se brže i lakše jedine. Tako i ljudi isto. Neki ljudi mogu da sarađuju, neki ne mogu. Postoje neki ljudi koji su katalizatori, koji pomažu svima ostalima, celoj grupi da bude manje kisela i da se prave lakše i trajnija ta neka jedinjenja. Ali, kažem, materija je oblast veoma živa i tu čovek mora da bude jako, jako oprezan da prvo on nešto ne pogreši, a ako pogreši da kaže „izvinite, nisam bio sasvim u pravu“.
Preciznost. Ja, npr, tražim na treningu da se pipne linija. Neću da pipneš centimetar od linije, pipni liniju. Preciznost i za šut i za sve ostalo počinje svuda. Moraš da budeš precizan i kad dolaziš na trening. Ja kažem da razlika između toga kad se stvar radi skoro onako kako ja tražim i tačno onako kako ja tražim je razlika između pobede i poraza. Ako se meni desi da zakasnim na trening, ja ću da, naglašeno, nekoliko puta da im se izvinim. Ako se na pravi način postaviš i ako igrača na pravi način opomeneš, stičeš autoritet. Vrlo bitna je i ta iskrenost. Kod nas u klubu postoji problem plaćanja. Npr, prošlih godina kasni se, pa kod stranca platiš i ostalima kažemo „platićemo ovom,ovom, ovom pa ovom“, tim redosledom. Tu se ništa ne krije. Bez dobre atmosfere i iskrenosti ne može ništa da se napravi. Takođe, nije dobra ni atmosfera smeh i opuštenost. Ja znam kad pred glavnu utakmicu, na zadnjem treningu, ide sve kako treba, da nije dobro. Kao što je pisac opisao u „Mobi Diku“, pa kad oni kreću u lov na njega, uz put hvataju sve one na koje naiđu, i kad ih love pa uđe onih 11 naoružanih ljudi u čamac i kaže „opasan je u tom čamcu svako onaj koji nema makar malu količinu straha“. Jer strah je spasonosan. On sprečava da se desi ono čega se plašite. Naravno ovo nema veze sa preteanim strahom, ali jedan takav strah koji aktivira ne samo svesni deo energije, nego i onaj iz stomaka koji čini da i telo koje ima svoju inteligenciju postane pametno i da se brani. Taj strah je sigurno potreban pred svaku neku utakmicu i da njega nema, igrač bi ulazio u meč previše opušten i previše tačan i to bi se u praksi pokazalo kao loše. Volim da se vidi nervoza u tim situacijama. Ako je neko previše opušten, događaju se razne stvari. Ne znam koliko vas preti košarku ali,svaka neka sebičnost, situacija dva na jedan u napadu i ovaj nije dodao loptu a trebao je da doda loptu. Šut koji nije rezonski, neki šut koji je neko uputio koji remeti ritam igre da bi on dao koš, a ne da bi ekipa dobro odigrala. Hoćemo da se igra, da plejmejker zove neki napad, da se igrači kreću, da centri prave blokade i da šutira onaj ko je pozvan, pa će onda, ako on da koš svi da se osećaju zaslužno, a ako ne da koš da se svi osećaju odgovorno zato što to nije prošlo. Sve što radimo, timski radimo, radimo zajedno. I uvek se prepoznaje kad to nije tako, skreće se pažnja zbog čega to ne valja. Na treningu, u situacijama kada su noge teške, razvijaju karakter i pokazuju određene slabosti u ovom smislu. Teško je održati mentalnu čvrstinu pod velikim fizičkim naporom. Čovek se najlakše prepozna u kafani i u igri. U igri se ponaša instinktivno, onakav kakav jeste. Vrlo lako se prepozna u igri, da li će da pomogne saigraču, koliko je sebičan, koliko je spreman da radi naporno, da se žrtvuje, da bude deo tima, da uživa u svim tim nekim fazama koje čine timsku igru.
