Управо сам довршио Еково Прашко гробље.
Солидан роман за Екове стандарде, за све остале - одличан!
Еко је овде на трагу теме обрађене у Фукоовом клатну, с тим што је Клатно ипак много комплекснији и бољи роман (мени можда и најомиљенији). У првој половини књиге аутор је претерао са силним детаљима из историје XIX века у Италији, који су мени били мало заморни, за разлику од дешавања у Паризу с краја истог века, за која сам имао много више интересовања.
Дејан Огњановић је на свом блогу написао рецензију, из које бих извукао следећи пасус:
Najsnažniji efekat koji PRAŠKO GROBLJE proizvodi jeste užasavajuće razbijanje i poslednjih iluzija o istoriji i njenim "procesima", o zvaničnim verzijama velikih događaja, o "spontanim" dešavanjima naroda, o pokretima, buntovnicima, fridom fajterima i anarhistima i teroristima, o pravim uzrocima i povodima za ratove... Daleko od toga da je Eko otkrio toplu vodu o lažima i falsifikatima koji upravljaju našom "stvarnošću" – pa to je toliko opšte mesto da je poznato čak i uličnim filozofima ...